1520. године, четири брода су ушла у лавиринт канала на крајењем југу Америке. Посади ће требати 40 дана да угледају Пацифик
2. јануара 1520. године, мала флота од пет бродова ушла је у Рио де ла Плату, огромно ушће које се данас налази између Аргентине и Уругваја. Усред силовитих налета ветра који су се спремали да их насукају, један од бродова – онај са најмањим газом – ушао је унутра да истражи канал. Вратио се после два дана и јавио да ни у једном тренутку дубина воде није била већа од шест метара, да нема морских струја и да је вода била свежа. То је било ушће велике реке, а флота је тражила нешто друго: поморски мореуз, онај који је спајао Атлантски океан са Пацификом на крајњем југу америчког континента.
Командант експедиције Фердинанд Магелан није био обесхрабрен. Две године раније, 1518., убедио је краља Шпаније да финансира експедицију за проналажење директног пута до Азије тј. Молучка острва, извора уносног тржишта зачина којим су до сада доминирали Португал, Венеција и Турска. Предложена рута је била да заобиђе Америку на југу и пређе неистражени Тихи океан.
Невоље, побуне и проналазак
Молучка флота састојала се од пет бродова: Тринидад, Сан Антонио, Консепсион, Викториа и Сантиаго. Испловила је из Санлукар де Барамеда 20. септембра 1519. године. Након заустављања на Канарским и Зеленортским острвима, 13. децембра стигли су до копна у Бразилу и одатле кренули на југ у потрази за мореузом. Магелан је утврдио како је Рио де ла Плата ушће и наредио да се настави пут на југ. У својој опсесији да не прескочи мореуз, терао је да се бродови ноћу усидре, а дању плове што ближе копну, упркос чињеници да је то подразумевало велики ризик.
Лоше време се погоршало и није било дана да нису трпели ветрове јужног Атлантика и велике олује. Над њима се надвила јужна зима, па је 31. марта Магелан наредио да се усидре у заливу Сан Хулијан. Заклоњени стеновитим литицама широким 30 метара, морнари су ту провели пет месеци, посвећени поправљању бродова и лову у околини. Изнуђена доколица, хладноћа, рационализација хране коју је наредио Магелан и пре свега, брига за будућност експедиције, изазвали су незадовољство морнара. Многи су се жалили на Магеланову тврдоглавост, а још више на његов поносан и ауторитаран карактер.
Тако се 1. априла побунило неколико официра, заузели су три брода и захтевали да Магелан побољша храну и врати посаду у Шпанију. Међутим, Магелан је успео брзо да угуши побуну и казни умешане. Једном од коловођа је дао да се одруби глава, а двојицу је напустио на обали пре него што је отишао. Након што им је судио, одржао је остале побуњенике у животу, свестан да му је потребна њихова сарадња како би наставио путовање.
Док је још био у Сан Хулијану, Магелан је одлучио да пошаље један од својих бродова као претходницу у потрагу за мореузом. Посада Сантиага, мислила је да је успела у намери 3. маја када су стигли до великог залива, али истраживање је показало да је то још једно ушће реке. Морнари су остали на том месту три недеље, а када су наставили напредовање били су изненађени јаком олујом због које се брод насукао на камениту обалу. На знатној удаљености од остатка флоте, без намирница и на леденој хладноћи, њихова ситуација је била лоша. На крају су неки успели да се врате пешке у луку Сан Хулијан и Магелан им је наредио да крену у потрагу за осталима, такође копном.
24. августа наставили су пут ка југу, али су због невремена ипак морали да се поново склањају на неколико недеља, где су се морнари посветили лову и сољењу, све док се време није поправило.
Бродови су напредовали не губећи из вида обалу све док 21. октобра, на 52º географске ширине, нису угледали рт. Обишавши га, видели су да се до хоризонта пружа дубок канал, без видљиве границе. Као што је раније радио, Магелан је неколико дана испитивао подручје. Послао је четири брода да обиђу различите увале и канале, како би се уверио да у питању није ушће реке. Овога пута бродови су се вратили са потврдом којој се надао: коначно су стигли до мореуза.
Лавиринт канала
Почеле су да се јављају потешкоће. Неки од морнара су захтевали да се врате у Шпанију како би окупили отпорнију и боље снабдевену посаду, али је Магеланов одговор био је категоричан. Флота је наставила путовање, међу импресивним пејзажима зелених обала и планина прекривених снегом. Италијан Антонио Пигафета написао је у својој хроници експедиције:“Верујем да на целом свету нема бољег или лепшег мореуза од овог.“ Међутим, након 550 км, које су прешли за 38 дана, суочили су се са јаким струјама, таласима високим неколико метара и пољима алги која су се заплела у кормила.
Огромна дубина теснаца онемогућила је сидрење, па су морнари морали да уђу у лавиринт канала и пролаза. Осим тога, задимљене ватре које су ноћу видели на обалама навеле су их да поверују како у Огњеној земљи постоје људождерска домородачка племена; из тог разлога, Магелан је издао наређење да посада остану на броду.
Кроз маглу, избегавајући острва Евангелиста, бродови су упловили у дуго очекивано Јужно море, коме је Магелан због одсуства олуја и мирних вода дао име Тихо море. Али кратко путовање које је португалски капетан замислио претворило се у бескрајно путовање од три месеца и двадесет дана. Жеђ, глад и скорбут су мучили морнаре док коначно нису стигли до Филипина. Тамо је Магелан пронашао своју смрт.
После разних инцидената, 9. септембра 1522. године Молучка флота се вратила у Севиљу.
Извор: Национална Географија Србија
