Пише: Марија Ћирић
Почев од прошлог јуна, Београдска филхармонија прослављала је јубилеј, век од оснивања. За финале обимног низа прворазредних музичких догађаја филхармоничари су одабрали оперски спектакл на концертној сцени, Мадам Батерфлај Ђакома Пучинија. Због великог интересовања, опера је презентована двапут, 7. и 9. јуна, у Коларчевој задужбини. Специфичност амбијента одређује ову продукцију као полусценско извођење (како су навели организатори). Сложеност редитељског поступка (укључивање сценографа, кореографа, пиротехничара, гардеробера, костимографа…), те број интерпретатора (готово 150 учесника) говоре другачије.
Техничка ограничења концертне дворане, примећујемо, не спречавају Александра Николића да понуди интензиван оперски доживљај; штавише, успева да појача сензуалност или трагику појединих ситуација. Сваки кутак сале постаје сцена – чији део је и публика. Редитељ оживљава простор у циљу креирања искуства „које није покушај реалности, већ је стварније од реалности“ (А. Николић). И доиста, понуђена је узбудљива слика, увек конципирана кроз неколико истовремених аудио-визуелних планова и мноштво (симболичних) детаља кључних за разумевање Пучинијевог текста. Николић нарочито подвлачи опчињеност западног човека егзотиком Далеког истока (каква је владала у време настанка дела, а имамо утисак да се протеже до данас), потенцира културалну (и друштвену) поларизацију Истока и Запада, односно напетости и несагласја (чији је Пучини био бритак критичар).
Други и трећи чин Мадам Батерфлај нису раздвајани паузом. Иако се испрва чинило да таква одлука (више од осамдесет минута музике) може бити прегломазан задатак за слушаоца, десило се супротно
Компликован и инспиративан задатак имао је Габриел Фелц диригујући (дословно) у свим смеровима. Солисте (који нису на позорници све време) и оркестар беспрекорно је усклађивао са хором, балетским уметницима, статистима – а они су били у сталном покрету, на различитим позицијама у дворани. Иако оркестар није у првом плану, учешће ансамбла формата Београдске филхармоније даје извођењу димензију које уобичајено нема (или је сасвим ретка) у тумачењима којима сведочимо у оперским кућама. Филхармоничари су равноправни саговорници актерима приче, што свакако одговара концепцији оперског стила Пучинијевог зрелог периода (који добија симфонијски замах). Наглашавање типичне композиторове емоционалности постигнуто је лепо вођеним линијама, прецизно реализованим звучним призорима: с једне стране – суптилним нијансирањима, с друге – (контролисаном) бујношћу.
Зарина Абаева је раскошан сопран фасцинантне кондиције (поред огромних вокалних захтева, Ћо Ћо Сан је и највећим делом трајања дела присутна на сцени), потпуно хомогеног гласовног опсега (без чујних регистарских прелаза). Едуардо Аладрен, као Пинкертон, снажан је и страствен; Мандла Мндебеле (конзул Шарплес) поседује фини, заобљен тон; Хјона Ким плени у невеликој улози Сузуки; лепе роле остварили су и домаћи уметници – Синиша Радин, Милош Гашић, Марко Пантелић.
Други и трећи чин Мадам Батерфлај нису раздвајани паузом. Иако се испрва чинило да таква одлука (више од осамдесет минута музике) може бити прегломазан задатак за слушаоца, десило се супротно. Непрекинута градација драмског тока (на чему Николић пажљиво ради – поступним усложњавањем сценске акције), управо нас усредсређује на дело, урања у свет Пучинијевих јунака.
Извор: Радар
