Андреја Николаидиса памтим из раних 2000-тих. Млади колумниста тада популарног сарајевског седмичника Слободна Босна је писао прегршт глупости о хабсбуршкој тобожњој цивилизаторској мисији на Балкану коју је укинуло српско деструктивно варварство оличено у Гаврилу Принципу. Већ тада ми је јасно да се ради о особи која је са историјским чињеницама и разумијевањем историјских процеса на ви и да ће се то, временом, тешко промијенити. У то вријеме ми још увијек није било јасно да је такво приступање стварности нешто што вас најбоље кандидује за регионалну колумнистичку звијезду, нарочито у медијима у Хрватској и Босни и Херцеговини који себе прокламују либералним и антинационалистичким. Све што треба да урадите је да нагласите да сте антифашиста и да су Срби били и остали фактор нестабилности на Балкану. Свака глупост и паралогика коју сте изрекли послије те прокламације је постајала не само прихватљива него и пожељна, а било какво интелектуално напредовање које би за посљедицу морало имати ревидирање тако ригидне и глупаве позиције исувише ризично за благодет стечену распродајом глупости. Да Николаидис није нимало напредовао од својих најранијих радова заступника хабсбуршке рестаурације у срцима балканских народа, не свједоче само тврдње да ће Русија преко Црне Горе, земље са мало више од пола милиона становника, дестабилизовати НАТО, или да црногорски национализам, као и бошњачки, није једнако опасан као српски јер има “0 жртава”, већ и то да му је одједном све свеједно, јер, како пише у задњој колумни за ЦДМ, «Црна Гора може бити српска или црногорска, али ће свакако бити капиталистичка» (!!!).
Шта се догодило? Из пера писца којег су – а не карневалску лутку – његови пријатељи прогласили спаљеним, одједном читамо да је ДПС је био странка првобитне акумулације капитала., док је “ПЕС… партија/покрет који капитализам у Црној Гори преводи у нову фазу: консолидације и доминације над сваким сегментом живота”, што значи да “Црна Гора може бити црногорска или српска; може бити грађанска или унија конститутивних народа; званични језик може бити овај или онај; ова или она црква може бити доминантна. Али, како год да је и шта год да је, једно је сигурно: Црна Гора ће бити капиталистичка.” Озбиљно? На страну сада финесе из марксистичке теорије које су Николаидису познате колико и историја Младе Босне, а то је да рестаурација капитализма није исто што и првобитна акумулација капитала, али се итекако може поклопити са рестаурацијом германофилије, како сада, одједном, црногорски национализам ДПС-овог стила и искуства јесте готово слично или исто као оно што је до јучер оптуживао за рестаурацију четништва и малигног руског утицаја?
Ако је Николаидис у праву, а јесте, да је ДПС-ова девиза била “није битно шта је опљачкано, него ко пљачка” онда црногорски национализам, онакав каквим га је осмислио ДПС, не само да није није безопасан и да никога није убио, већ се радило о идеологији тоталне дисолуције друштва која ће на крају пресудити свима. Али не и Николаидису. Јер, ако је тачно његово предвиђање да је ПЕС партија/покрет који капитализам у Црној Гори преводи у нову фазу, а што имплицира да више неће бити државних пензија и бесплатног здравственог осигурања, онда то не значи ништа друго него да за ову нову фазу, која је логичан продужетак старе, као један од корифеја црногорског национализма са 0 жртава водеће заслуге има управо он. И што, логично, не имплицира ништа друго него да актери нове фазе требају препознати те његове заслуге и за исте га наградити. У том контексту Николаидисова најава да ће “ПЕС ће за капитализам урадити ствари о којима се ДПС није усудио сањати.”, више уопште не звучи као апокалиптичка слутња, већ као предизборни слоган који нуди новим властима. Према томе, можда је, како вели Џејмсон, а парафразира га наш писац, заиста лакше замислити крај свијета него крај капитализма. С тим да у црногорском контексту ту констатацију можемо допунити на начин да је лакше замислити крај свијета него национализам са 0 жртава, а поготово национализам са 0 жртава у којем Николаидис не би профитирао на глупости. Заправо лакше је замислити крај свијета него свијет вриједности црногорског национализма у којем Гаврило Принцип не би био доживљаван као деструктивна будала, а Николаидис као морални узор.
Вук Бачановић
