Пише: Стојан Стаменић
Прије цијеле приче о дресовима, који су претходних дана били предмет интересовања и фудбалских и идеолошких и идентитетских табора, прије свега у Никшићу – мало скретање. Сутјеска је ове године пропустила да на својој опреми обиљежи нешто за клуб епохално важно.
Јер: нити једном једином ријечју клуб или било која званична никшићка или државна институција није ове године обиљежила 80 година од када је, још прије краја Другог свјетског рата, никшићки клуб обновљен – и први пут добио то лијепо име Сутјеска!
Лијепо име
Штета, јер у насљеђу тих дана прије осам деценија било је више него довољно инспирације и сасвим јасних и достојних начина да се дизајном неке од гарнитуре нових дресова обиљежи једна свијетла страница клупске историје. Али не – није било нити једне једине објаве на званичним налозима на друштвеним мрежама о томе – а камоли свечане академије или било чега свечаног… И то је најбољи примјер како се са званичних (фудбалских и других) адреса у Никшићу и држави односи према насљеђу ФК Сутјеска.
А шта се могло испричати: да је 17. фебруара 1945, док су још њихови најближи ратовали на фронту, око 30 пролетера и омладинаца (међу њима и три омладинке!) суштински основало нови клуб. Да су многи на ту оснивачку сједницу, у данашњој згради вртића ,,Косовка дјевојка“ – дошли у партизанским униформама. Да је тад предлагано да име буде и Хајдук и Херцеговац, што су имена предратних љевичарских клубова у граду. Па да је фудбалер, сјајан глумац, борац НОБ-а, потом и стријелац првог лигашког гола у историји клуба Стево Матовићу једном моменту предложио то ,,Сутјеска“. Па су се сви сјетили жртве својих најближих у бици највећих губитака и херојства коју годину раније; па се потом и запјевало ,,Крај Сутјеске хладне воде“.
Могло би се испричати и да је Стева једна омладинка Анка- Њака Головић најгласније подржала. Да је годинама касније и прије изненадне смрти Матовић имао изузетне улоге у неким од најбољих филмова Живка Николића! Да је сједницом предсједавао славни револуционар и народни херој Радоје Дакић – Брко – који ће мање од годину касније преминути на лијечењу у Москви…
Па да су, потом, у тој посљедњој ратној зими, у разрушеном граду и у глади, имали само једну гарнитуру (бијелих) дресова и да су имали једну једину лопту, првотимца Воја Вуковића,коју су као очи у глави чували. ,,Петица“ шнирана кожном везицом – коришћена и за утакмице и за тренинге. Па је Фићо Шофранац, обућар и економ клуба, најбоље зашивао и крпио концем од падобрана који је добијао од партизана… Па је Војна команда додијелила ФК Сутјеска и кожне ђонове за прве копачке за фудбалере, које су за само два дана сашили радници задруге ,,Зеленгора“. И игра је могла да почне!
Прва значка
Нажалост, нема много фотографија и података из тих првих, ратних мјесеци Сутјеске – и првих послијератних година. На једној је, на примјер, први капитен тима – незаборавни Џавид Тузовић, у бијелој опреми. Џавид ће те исте 1945. трагично страдати у паду са камиона, приликом повратка са једне фудбалске конференције у Београду; није ни 23 године напунио… И први је црногорски фудбалер по којем је названа улица – ено је у кварту код болнице у Никшићу.
Па су, на примјер, те исте 1945. кад су стигле и прве званичне гарнитуре дресова од Фискултурног савеза – у октобру играчи Сутјеске играли прве међународне мечеве – против италијанске Гарибалдине… Тада, у Никшићу и Дубровнику – у црвеним дресовима, са црвеном петокраком у бијелом пољу на грудима.
Већ средином 1945. дизајнирана је и прва званична значка Сутјеске. Овако је изгледала (сада прави раритет међу колекционарима): велика црвена петокрака у бронзи или емајлу у чије је краке уклопљено велико бијело ћирилично слово ,,С“. Дуж тог слова, бојом бронзе, исписано је: ,,СД Сутјеска, Никшић, 1945“. А у средини петокраке – плава фудбалска лопта.
И тај детаљ у вези са дресовима нам је већ важан: брижни хроничар никшићког фудбала Дино Тузовићје у више својих публикација ту јасно истакао – да су те комбинације плаве боје на лопти и бијеле слова ,,С“ – означавале званичне боје клуба. Знамо да је израда значака завршена у радионици ,,Хараш“ у Суботици, која је радила тада и логотипе неких од највећих југословенских клубова.
Плаво и бијело
На једној од фотографија из 1946. фудбалере Сутјеске затичемо на терену у бијелим дресовима са црвеном петокраком на грудима. Ипак, јасно је да је то била гостујућа гарнитура – у истим су и на фотографијама са дуела са Бокељом у Котору маја 1947.
На стадиону под Требјесом, у бијелим дресовима са једном плавом пругом (али хоризонталном, не усправном као на гостујућим дресовима за актуелну сезону) играчи Сутјеске су на фотографији из прољећа 1947. Коначно – прва фотографија са плаво-бијелим пругама на дресовима и опремом попут оне по којој је Сутјеска препознатљива – на фотографији из сезоне 1949/50. Међу њима, на примјер, Мика Зиројевић, Муро Копривица, Борислав Спајић, Мишко и Ђико Бурић…
Друга значка, као званични лого тима, направљена је 1959. године. Радили су је Блажо Злопаша, стоматолог, спортски новинар и велики навијач тима, професор Кекићса тадашње Педагошке академије – и ликовни умјетник Благоје Мито Вукотић (касније уредник Никшићких новина). Низ плавих и бијелих зрака који се пружају попут зарудјеле зоре. Па су са истим идејним рјешењем направљени и застава, заставице, амблеми…
Она чувена генерација, која је у сезони 1963/64. изборила историјски пласман у Прву лигу Југославије – у плаво-бијелим дресовима, гдје се плаво и бијело поље раздвајало дијагонално, од груди до кука. А у елити, сезону касније, генерација легендарног нападача Војина Лазаревића(потом икона Црвене звезде и југословенског фудбала), капитена Спајића, Новака – Бата Булатовића: у плавим дресовима и бијелим шортсевима.
Предратна игра
Него, у цијелој причи ваља се вратити ипак коју деценију раније. Јер Сутјеска, званично основана 1945, као годину оснивања већ годинама узима 1920. годину – тако се везујући за традицију предратних никшићких тимова. У првом реду Хајдука (потом након забране са именом Херцеговац) као радничких екипа забрањиване Комунистичке партије – али и Обилића, првог клуба у граду. Разлог је једноставан и има покриће: скоро сви играчи прве послијератне генерације Сутјеске су прије рата играли за Обилић или Хајдук, односно Херцеговац. Велики број играча тих предратних тимова погинуо је у Другом свјетском рату, у НОБ-у – бројни управо на Сутјесци.
И у каквој су опреми играли прије рата? Прво, никако се није могло говорити о правим дресовима. О боји дресова те прве генерације првог клуба у граду Обилића (гимназијска екипа) 1920. не знамо; али знамо да су коју годину касније против Хајдука (основан 1927) играли у плавој опреми.
А Хајдук, суштински и идеолошки претходник Сутјеске? Наравно, у црвеној опреми. Па је сачувано свједочанство, на примјер, да су против подгоричке Зоре (исти тим који ће ускоро постати Будућност!) у Никшићу играли и једни и други у варијантама црвених дресова… Па је публика, симпатизери предратних комуниста – и једнима и другима скандирала: ,,Црвени, црвени!“. И тако су то били прави пријатељски мечеви.
И знате шта се десило на том мечу, на терену код Војног стана (сада код, отприлике, пумпе у Растоцима) у Никшићу? Бијесни срески начелник је са кордоном жандарма у 25. минуту утакмице упао на терен – па је бајонетима кренула хајка на голоруке играче! Наравно, оба тима… И једни и други су преноћили у ћелијама затвора под Бедемом као ,,банда комунистичка“, о чему је извјештавала и режимска београдска Политика…
Па је Хајдук укинут крајем 1929. године – као комунистичка филијала. И забрањено да се тим именом зове било који клуб у Никшићу. Или да се обнавља са црвеним дресовима! Нити су у управи новог тима – Херцеговца – смјели бити јавно декларисани симпатизери комуниста… Епилог: Херцеговац у бијелим дресовима са великим плавим крагнама, на фотографијама из 1931. Е, то је отприлике зачетак плаво-бијелих боја…
Фудбалска прича
И је ли то и толико довољно да се овог љета, или било ког, гарнитуром дресова ода омаж оном што је насљеђе и Сутјеске и никшићког фудбала? Апсолутно јесте; а те приче су тек почетак. Могао је то бити и омаж оним генерацијама вихорног крила Баје Саматовића и незаборавног нападача Јосипа Тибљаша, са краја шездесетих и почетка седамдесетих – низ свијетлих плавих и бијелих пруга, скоро попут аргентинских дресова… Или, просто – бијели дресови и плави шортсеви. Савршен ретро шмек.
Или, оним ,,ратницима“ из средине осамдесетих пред којима су на гостовањима страховали највећи југословенски тимови – и који су играли у дресовима са великим и врло специфичним логом ,,М“ на грудима (тада по главном спонзору, фирми ,,Монтекс“) – и када је мечеве пратило и до 17.000 гледалаца у Никшићу. Или, оним генерацијама са краја деведесетих за које је дебитовао Мирко Вучинић…
Али – за све то је, прије свега, потребна брига и искрен однос према фудбалском насљеђу. Фудбалском, а не идеолошком или идентитетском, у било ком смјеру. Само таква Сутјеска окупља све Никшићане (добро, не све, да нам се навијачи Челика не наљуте) и без проблема у кључним мечевима пуни стадион крај Бистрице, у сезони у којој се из Никшића најављује или макар прижељкује резултатски искорак. Таква има јак коријен, исходиште, има за шта да се поноси и спрам тога је препозната и цијењена – на фудбалској сцени која је много шира од црногорске. Доћи ће и она, таква, на ред.
Извор: Побједа
