Демократско друштво нам пружа симулацију избора, симулацију осјећаја да нешто мијењамо, да наш глас нешто значи, док у стварности све увијек остаје исто…
Написати да у Француској букте протести одавно не представља посебну вијест. Штавише, историјски извори нам кажу да је још у осамнаестом вијеку на улицама Париза било толико много протеста, толико много побуна да тадашње новине нису ни писале о већини јер читаоце више није интересовало то. Знамо да се тај вијек завршио Буржоаском револуцијом, као што знамо за многобројне уличне бунтове, у наредним деценијама и вјековима. Важност Париске комуне у деветнаестом и ’68. у двадесетом вијеку нису можда достигле ниво пада Бастиље, али то јесу историјско-политички догађаји са великом важношћу. Чини се да претходних година није било периода када Французи нису протестовали, неријетко веома брутално и жестоко. Раднички протести, “жути прслуци”, блокаде фармера, те читав низ мањих протеста по појединачним питањима чине бунт начином живота Пете републике.
Оно што овај тренутни бунт, који дјелује као прави мали грађански рат, истиче у односу на ближу историју, јесте иницијална каписла. Мучко и неправедно убиство младог Наела М., седамнаестогодишњака који је управљао аутомобилом без возачке дозволе, произвело је провалу бијеса, прво у париском предграђу Нантер, а онда и широм земље. За разлику од других протеста из ближе историје, овај, слободно можемо рећи хаос, на улицама Француске, није дошао као резултат реакције на доношење неких неправедних закона, али јесте, у својој суштини неки вид борбе против тлачења, борбе за солидарност.
Насиље и хаос на улицама као реакција на полицијску бруталност нешто је на шта смо навикли у САД, и добро се сјећамо раста покрета БЛМ (Black Lives Matter) након бруталног убиства Џорџа Флојда, а неки можда памте и нереде у Лос Анђелесу с почетка деведесетих година након што је суд ослободио полицајце који су брутално пребили човјека по имену Родни Kинг. Сличан хаос десио се у Лондону 2011. године након што је полиција, такође прекорачивши овлашћење, лишила живота момка који се звао Марк Дуган.
Локације ових других случајева су нам важне да видимо како се ради о феномену ширем од Француске и како прволопташка мудрост са друштвених мрежа која скраћено гласи “читајте Уелбека” промашује суштину.
Да ли су ови протести нешто више од хаоса, од неконтролисаног насиља, од бијеса? Примјери које посматрамо имају многе сличности. Иницијална каписла за нереде је полицијска бруталност која неријетко завршава смрћу и која је усмјерена према припаднику неке од већ угрожених, дискриминисаних заједница. Већина аналитичара, у жељи да некако обухвати цијелу ситуацију али да не буде “екстремна”, покушава да “игра” на обје стране. Тако ћемо чути да је прекорачење силе од стране полиције недопустиво, да је системска дискриминација нешто што треба превазићи, али да није рјешење у безумном насиљу већ да ствари треба рјешавати кроз институције. Оно што избјегавају рећи је – а због чега реакција друштва на овакве ствари буде експлозивна? Kако то да људи, понижени и увријеђени, могу реаговати само хаотичним, неусмјереним, насиљем?
Вратимо се на један други тип побуна, малтене данас заборављен у јавности, на промјене у Сјеверној Африци познате као “арапско прољеће”. Низ побуна, насталих из оправданог бијеса, с временом је довео до промјена власти у Тунису и Египту, али су оне и неповратно уздрмале (уз помоћ са стране) Сирију, и учиниле након грађанског рата и стране интервенције Либију уништеном државом. Док су промјене биле у зачетку, многи су покушавали да схвате шта се и због чега догађа и до чега ће та трвења довести.
Један број теоретичара је у тим побунама видио спонтано дешавање народа окренуто против владајуће врхушке, са жељом да успоставе демократско друштво налик на западне силе. Други су причали о оживљавању исламских држава, правећи паралелу са револуцијом у Ирану прије више деценија. Трећи, ваљда из навијачке склоности, жељели су виђети рађање нових социјалистичких покрета, нове бољшевике, надајући се да са комунизмом није готово јер он креће наново из Африке. Вријеме је показало да нико није био у праву, да су таква предвиђања најчешће производ онога што ми желимо да се деси, а да је стварност, поготово ону политичку, врло тешко предвиђети, препознати.
Поставља се питање да ли су револуције, да ли су “органска” незадовољства народа која суштински доводе до промјене нешто што се стварно догађа или само једна илузија како историје, тако и политичке науке. Да будем потпуно јасан, револуције о којима говорим су оне свеопште, које обарају владе и тиране, које мијењају читава политичка уређења и доносе промјену, доносе ново. Разлику повлачим јер сматрам саморазумљивим да је узимање ствари у своје руке на микронивоу, било да су то мјесне заједнице, села, љубитељи неког дијела природе, могуће и неријетко успјешно. На том, локалном нивоу је политичко веома живо, и заједници је могуће изгурати оно до чега јој је стало, оно што се изузетно често супротставља интересима политичке класе.
На већем, ширем нивоу је другачије. Постоје незадовољства, постоје протести, постоје догађања која су налик на револуције али резултат пречесто бива исти, ново паковање старог типа владавине. Немам намјеру, нити потребу личити на људе који желе одавати ореол свезналица спремних да ријеше све мистерије и који увијек знају да све револуције (баш све, историјски гледано) вуку инспирацију из неких удаљених центара и да никад није било правог “дешавања народа”. Многобројна свједочанства о томе нам не дозвољавају да окренемо главу. Тема је зато живот у симулакрумима, идеја коју је филозоф Жан Бодријар представио у својој књизи “Симулације и симулакруми” и представља једну комплексну визију постмодернизма у коме живимо и којом бисмо могли објаснити и неуспјех “арапског прољећа” и бијес на улицама Запада.
Посветићу се мањем дијелу те књиге, у ком Бодријар представља преглед историјских епоха током којих се испољава живот симулакрума. Први епохални симулакрум био је ренесансни период, јер њега аутор сматра првим неоригиналним периодом цивилизације. Шта год мислили о средњем вијеку и старом добу, колико год поједини сматрали назадним све што се тада дешавало, та доба су пратила неку своју сврху, неки свој смисао, испуњавала су сопствену аутентичност. Ренесанса као период одустаје од тражења самосталног израза, она живи свој идеал кроз копирање, и то почиње од самог њеног имена – re-naissance, поновно рођење.
То доба, које је родило великане, можда неке од највећих свих времена, ипак је своју суштину налазило у опонашању античког система живота, античких вриједности, античких умјетничких идеала и склоности. Тако је ренесанса, упркос свој својој величини, ипак прије свега копија једног другог друштва, једног другог доба, не посједујући своје идеале већ их умјесто тога преузима од других људи из другог времена. Свеукупна људска цивилизација почиње живјети у једном лажном систему (јер је ренесанса ипак утицала на културу и цивилизацију у цјелини), јер ниједно вријеме није исто, па самим тим ни људи у средњовјековној Италији не могу имати исте идеале или жеље као људи у античкој Грчкој. Посебност ренесансе убијена је тиме што није поента бити човјек тог доба, тих идеја и тог времена, већ бити вјерна, најбоља копија и разрада нечег старог.
Други симулакрум је симулакрум индустријског доба, модернизма у којем је копирање доведено на далеко виши ниво. Општа индустријализација и комодификација свега претвара суштину бивања у могућност да се један предмет копира у милион копија заглушујући тиме важност постојања било каквог оригинала. Смисао доба је у имитирању одређених, унапријед смишљених типова, од најобичнијих предмета па све до човјека. Зато стално треба правити исту чашу коју ћемо сви имати, исту форму одјеће, али битно је копирати исти тип човјека, те различити, разноврсни људи имају само једну могућност – да испуњавају исту и увијек идентичну улогу рудара, возача, машинисте, сликара, политичара, и свака од ових професија позива на један, комодификован вид понашања.
Овоме су доприносили сви, чак и они који су се борили против таквог стања, као што је Маркс немилосрдно гурао људе у класе колективистички правећи од њих клонове. Овакав период друштва убија индивидуализам, убија аутентичност у корист лоше вјере немилосрдно тјерајући људе у већ направљене модле, правећи од њих типове какви су му потребни, не дозвољавајући им варијације од ових, претходно успостављених, форми. Ипак, ова два симулакрума нису довољно добра зато што су својом рестриктивношћу омогућавала људима да се побуне и да потраже нешто другачије, да покушају да промијене ствари, те су самим тим у себи и носила некадашње промјене система, успјешне револуције, бивање друштва новим. Зато су могле да се догоде Француска буржоаска револуција, Париска комуна, Октобарска револуција итд.
Зато је трећи симулакрум, симулакрум постмодернизма, демократије и избора исправио и ову грешку. У данашњем друштву према тој теорији више нема ничег органског, ничег оригиналног, постоји само симулакрум који није могуће промијенити, који није могуће вратити на нешто оригинално, првобитно. Демократско друштво нам пружа симулацију избора, симулацију осјећаја да нешто мијењамо, да наш глас нешто значи, док у стварности све увијек остаје исто. Точкови друштва се крећу у неком предодређеном правцу, и ми ништа ту не можемо промијенити, било да смо бојкотовали изборе, гласали на њима за власт или опозицију, па и да смо рушили скупштину. Сваки од ових сценарија нам је познат, као што су нам познати и њихови резултати.
Лукавство симулакрума постмодернизма лези у томе што нас је убиједио да нешто мијењамо, да се питамо, да је наш избор битан и тиме не стижемо размислити шта заправо желимо. Тако умишљамо да бирамо политички систем и убрајамо се у љевичаре, десничаре, социјалисте, либерале. Умишљамо оригиналност у нашем конформизму, било да је тај конформизам онај који се везује за већину или за неку од мањина. Бивамо урбани или традиционални, љубитељи неког музичког жанра, умјетнички настројени или спортски типови, а све то зачинимо пригодним изразима, ођећом, друштвом или алкохолом који пијемо. На Блиском истоку ношење мараме одређених боја показује којој класи припадамо. Ми смо одавно пригрлили тај концепт и умишљамо да смо припадници одређене групације правим или умишљеним шалом (то може бити било шта, од понашања, укуса до ођеће). Тиме одричемо себи индивидуалност а прихватамо свеопшти симулакрум и живот по симулацији. Мислимо да бирамо нешто не бирајући суштински ништа, те зато не покушавамо промијенити систем.
Смијешно је, у ствари тужно, да у времену када мислимо да смо најслободнији и најиндивидуалнији, заправо бивамо робови опонашања и да је добар дио наше индивидуалности одавно осмишљен нудећи нам само илузију по којој смо све сами одабрали. Kолико год себе заваравали мишљу како бирамо, како мијењамо, дубоко смо свјесни да то није истина. Зато, ако желимо да објаснимо догађаје у Паризу, или да схватимо оне претходне у Лондону, Лос Анђелесу и другђе, не треба да слушамо бојажљиве аналитичаре који ће нам мало рећи. Не треба да слушамо ни оне који мисле да “све знају”, па тако и овђе знају да се немири дешавају јер Макрон није баш лојалан САД, па га као руше. А не знају ни они други што кажу да Француску немире извози Путин, да би скренуо пажњу са побуне у својој земљи и лошег тока његовог рата у Украјини. Чини се да је истина ипак у симулакрумима.
На крају дана, свјесни смо да живимо симулацију избора, да смо прихватили превару да се демократски ко бајаги питамо о нечему, а да суштински ни о чему не одлучујемо. Да можемо пријављивати велике протесте, слати петиције, марширати и показивати да имамо “бројке” на својој страни, али да ће промјене доћи тек кад политичка класа одлучи да нам удијели пар мрвица новог. И када, свјесни тога, видимо да је полиција спремна да испребија неког из класе потлачених, да убије седамнаестогодишњака зато што нема возачку, да упуца момка у таксију јер им је сумњив, остало је само да читаво друштво пукне, да експлодира, да иде и да руши. Свјесни да нам се брани промјена, да нам се онемогућава бољи живот и боље вријеме, да било какав организовани протест неће вратити мртвог момка или осигурати да нико више тако не буде убијен, остаје само да се ломи, да се руши, да се пали.
Све то насиље ништа неће ријешити, неће олакшати бол Наеловој мајци, неће учинити друштво бољим већ само представља један беспомоћни крик у симулакруму демократије, симулакруму лажне промјене. Такав је дух времена.
Извор: Velike Priče
Foto: MidJourney prompt by Preokret
