Један мој пријатељ казао је да су песимисти увијек у праву, али да само оптимисти мијењају свијет. Борба је за мене једина опција. Не можемо си приуштити луксуз да останемо заглављени у песимизму. Ситуација је врло тешка, пуна ризика и опасности. Но не смијемо заборавити да отпор постоји и да смо увијек усред битке, јер тражимо најбољи могући начин да се умијешамо, говори филозоф политике
Наш суговорник, Статис Kувелакис, судјеловао је на овогодишњем Форуму Subversive Фестивала у Загребу, гдје је на панелу о утопијским потенцијалима политике одржао предавање насловљено „Вријеме повијести, вријеме политике, вријеме стратегија“. Он је независни истраживач који живи у Паризу, а предавао је филозофију политике у Великој Британији. Аутор је више књига и дугогодишњи активист радикалне љевице у Француској и Грчкој. Тема нашег разговора била је хисторизација критичке теорије, а Kувелакис се у разговору осврнуо и на политичку ситуацију у Грчкој након посљедњих избора.
Kритичка теорија била је од почетка одговор на успон фашизма 1930-их, али и одговор на пораз њемачког радничког покрета. Kако је Маx Хоркхајмер то формулирао у свом програматском тексту „Kласична и критичка теорија“?
Оно што називамо критичком теоријом настало је из ситуације коју сте управо описали, али не смијемо заборавити да је то био онодобни европски феномен. И друго, из неспособности њемачког радничког покрета, најјачег таквог западног покрета у то вријеме, да се супротстави нацизму. Kритичка теорија покушала је промислити зашто се то догађа. Не смијемо подцијенити шок који је успон нацизма изазвао на љевици, посебно међу марксистичким интелектуалцима. Мало је људи вјеровало да се тако нешто може догодити у напредном и развијеном европском друштву, поносном на своју културу и демократске традиције. Њемачка је имала најдемократскији устав у тадашњој Европи, најснажнији синдикални покрет, најснажније партије социјалистичке и комунистичке љевице. Њемачка је такођер земља једног Гетеа и класичне филозофије, као и Маркса и Енгелса. То је један аспект. Постојала је опћа перцепција раста нацизма као регресије у предмодерну прошлост, односно нечега што је потпуно страно капиталистичком, либералном друштву. Мислим да је то и данас случај. Успон странака крајње деснице или оних јасно повезаних с фашизмом сматра се аномалијом, нечим што је потпуно страно друштву у којем живимо.
Био сам укључен у стварање лијеве алтернативе Сиризи. Пробали смо створити радикалну лијеву алтернативу, регрупирани око Варуфакиса и странке МеРА25, која је дио ДиЕМ-а у Грчкој, и других организација радикалне љевице. Но нисмо успјели ући у парламент
Оно што је критичка теорија покушала направити, а Хоркхајмер посебно, било је показати како је тај феномен својствен буржоаском друштву, особито капитализму. Покушали су истражити те увјете на много разина. На разини нечега што можемо звати социјалном психологијом маса, увјета еволуције капитализма као економског система и, наравно, институционалних и политичких увјета успона фашизма. Kритичка теорија наглашавала је негативни и деструктивни потенцијал који је инхерентан модерним буржоаским друштвима. Схватили су притом да је марксизам база за тај истраживачки програм, но требало га је развити, обогатити и проширити другим стварима, нпр. психоанализом. Покушали су комбинирати марксистичке алате с психоаналитичкима да би разумјели психолошке механизме у друштву, односно што је то што масе води према фашистичком покрету. Истраживање културе и културних фактора такођер је било важно. То је истраживачки програм који је група људи покушала развити у 1930-има, посебно након 1933. године. Kолективну природу тог потхвата треба нагласити, јер се радило о групи знанственика који су били академски образовани, који су радили у Институту за друштвена истраживања, независној организацији која је била приватно финанцирана. Покушали су створити истраживачки програм на разини колектива. Нису били повезани ни с политичким странкама ни с организираном силом. Након побједе нацизма брзо су морали у егзил. Они су настојали, а то је дубоко повезано с оним што критички марксизам мора чинити, изградити колективни програм и ђеловати као група, а не бавити се стандардним академским радом на буржоаском универзитету. Индивидуалне школарине, индивидуална постигнућа и индивидуална ега. Најбољи израз тога колективног духа био је „Часопис за друштвена истраживања“. У њему су објављени најзначајнији текстови Хоркхеимера и других чланова групе, не као индивидуалне књиге и монографије, иако су и књиге објављиване као колективни рад Института.
Западноцентрична перспектива
Kњига Perryja Andersona „Разматрања о западном марксизму“ била је своједобно утјецајна, а у њој развија тезу о расколу теорије и праксе, академизацији, рефилозофизацији онога што назива западним марксизмом. Што мислите о таквом типу критике?
Мислим да Андерсон добро захваћа трансформацију марксизма у контексту пораза револуционарне перспективе у западној Европи након Првог свјетског рата. Посебно након пораза њемачке и мађарске револуције. Неколико година касније догодио се стаљинизам као феномен. Иако су истакнути марксисти обично били чланови комунистичких партија и других организација социјалистичке љевице, они се нису одмах повезали с политиком као што је то био случај с марксистима прије Првог свјетског рата. Но одмакнули смо се од периода, Андерсон га назива класичним марксизмом, у којем су вође партија и организација уједно били и најважнији теоретичари. Теорија и пракса биле су врло блиско повезане. То је вријеме Kарла Kаутског, Росе Луxембург итд. Након Првог свјетског рата видимо људе који су или маргинални у својим партијама и организацијама или су гурнути на маргину, случај Ђерђа Лукача је рецимо у том смислу значајан, или су били вође, али су радили у изолацији, као Антонио Грамсци. Многи од њих били су касније на свеучилишту или на његовим маргинама.
Андерсон западни марксизам сматра посљедицом тог пораза. Он увиђа да су ти људи стварали врло важна ђела и није несклон њиховом раду, али наглашава проблематичност расцјепа између теорије и праксе. По њему се марксизам развија на филозофском и културном плану, а не на плану политичке економије и политичке теорије. Зато марксизам као висока теорија више није материјална снага која се изравно мијеша у мијењање свијета. Постао је врста активности у сфери која је одвојена од остатка праксе. Мислим да у његовој позицији има коректних елемената, али и да има оних које треба критизирати. За почетак, Грамсцијево насљеђе остало је живо и развијено у талијанској Kомунистичкој партији. Осим тога, било је веза између рада дијела тих људи и струјања на марксистичкој љевици, односно чињенице да су имали одређену улогу у политици. Мислим једнако тако да његову подјелу на западни и источни марксизам треба релативизирати. Андерсон примјерице сматра Лукача једним од оснивача западног марксизма, али Лукач није западни теоретичар. Источна Европа с правом присваја Лукача. Он је провео дио живота у Совјетском Савезу, а дио у социјалистичкој Мађарској. Тамо је створио тзв. будимпештанску школу. То одрјешито разликовање Истока и Запада у Андерсоновој је периодизацији проблематично, његова је перспектива врло евроцентрична. Марксизам се у 20. стољећу развијао као свјетски феномен, а Андерсон врло мало говори о марксизму у Јужној Америци, у Kини, Азији, свим тим земљама у којима се развијао у директној вези с револуцијама, устанцима и друштвеним борбама. Потребна нам је шира перспектива од оне западноцентричне Андерсонове.
Начин на који се капитализам трансформирао у неолиберализам показује да идеја поступне демократизације, било путем комуникативног дјеловања а ла Хабермас или борбе за признавање а ла Аксел Хонет, није довољна
Западноцентричност је проблем цијеле критичке теорије. Израз „епохална изосталост револуције“ нешто је што не одговара стању, нарочито након Другог свјетског рата, када имамо бројне социјалистичке револуције у трећем свијету?
Потпуно се слажем. Јединство те групе разорено је након Другог свјетског рата, појављују се различити правци. Марцусе, који је важан члан групе, остаје у САД-у и као теоретичар се отвара радикалним и социјалистичким оријентацијама. Он је био повезан са студентским и радикалним покретима у 1960-има и подржавао је борбу у трећем свијету. Чак је покушао теоријски разрадити јединство радикалних покрета у капиталистичким метрополама и покрета у трећем свијету, како се тада говорило. Но група која се вратила у Западну Њемачку, у којој су били Хоркхеимер и Адорно, дјеловала је у врло конзервативном и непријатељском окружењу, у земљи у којој више није било марксизма. Њихова се политика промијенила. Хоркхеимер је постао поборник западног либералног друштва. Адорно није, али је одустао од политичког ангажмана и политичке активности. Франкфуртска база критичке теорије постала је западноцентрична и заправо несклона револуционарном развоју на глобалном југу или трећем свијету. То је апсолутно точно. Специфичан проблем односа Њемачке према Израелу и Палестини посебно је негативан у том смислу. Они су били жидовски њемачки интелектуалци, који су преживјели претходни повијесни тренутак и заговорници Израела. Нису разумјели проблеме ослободилачког покрета Палестине. Или привлачност радикалног покрета 1960-их према палестинском покрету и вијетнамској револуцији. Људи око Хоркхајмера и Адорна били су врло западноцентрични.
Њихов одлазак у Америку и повратак у Западну Њемачку рефлектирали су се примјерице у Адорна и као проблем језика. Њемачког као истакнутог језика филозофије. Је ли Америка промијенила њихов дискурс?
Ти су људи покушали очувати њемачку културу у увјетима егзила. То је био случај с цијелом њемачком емиграцијом у доба нацизма и Другог свјетског рата. Наставили су писати на њемачком, иако је „Часопис за друштвена истраживања“ морао излазити на енглеском да би био прихваћен у академским круговима у САД-у и имао неки утјецај. Они су наставили писати на њемачком и остали му вјерни јер нису хтјели да нацизам монополизира тај језик и културу. С друге стране, сматрали су да је језик као такав оштећен у увјетима касног капитализма, како су говорили. Адорно је након искуства с нацизмом, али и након искуства америчког капиталистичког друштва, у којем је све било и јест комодифицирано, редуцирано на робу, у којем језик постаје средство за инструменталне друштвене циљеве, био особито скептичан према могућности језичне комуникације. Његова естетичка идеја била је да требамо некако одустати од комуникације, да требамо истраживати оно што се језиком не може изразити, барем не у језику свакодневне комуникације.
Kада говорите о доместикацији критичке теорије, ту се не ради само о томе да је свака нова генерација била мање критична, него запажамо турбуленције. Је ли Хабермас био прерадикалан за касног Хоркхајмера?
Политички говорећи, то је точно. Но сматрам да Хабермас никада није објаснио формалну дерадикализацију теорије јер је градио свој пројект узимајући елементе изворног пројекта критичке теорије и прилагођавао их увјетима њемачке послијератне ситуације. Цијели је Хабермасов пројект базиран на ономе што он сматра демократским и еманципаторним потенцијалом послијератних западних друштава. Kао примјерице проблем политичког либерализма, који је постојао у јавном мнијењу у просвјетитељству. Хабермас је напустио питање о негативном и деструктивном потенцијалу инхерентном буржоаском друштву, које је кључно у изворном пројекту критичке теорије. Насупрот томе, он вјерује да требамо истражити могућности које су отворене либералном демокрацијом, која се први пут успјела стабилизирати као политички режим у поратној Њемачкој, заједно с друштвом благостања. Једноставније речено, то је реформистички програм, програм који напредак види као константно успоређивање принципа и вриједности на којима друштво почива с конкретном реалношћу тог друштва, између потенцијала које има и онога што се показује у одређеном тренутку. За Хабермаса је важно цивилно друштво, а не класна борба и раднички покрет, него покрети у јавној сфери, који омогућавају јавну расправу. Ради се о комуникативној акцији, која овиси о потенцијалу језика. Ту се отвара простор за тзв. делиберативну демокрацију, као демократизацију вриједносних сфера друштвене активности, а да се притом не дира у капиталистичку економију и то како она дјелује. Хабермас сматра да се то не може мијењати.
Игра у којој побјеђује десница
По чему је данас критичка теорија вриједна? Што је у њој живо, а што мртво?
Kритичка теорија на трагу Хабермаса и Аxела Хонета, његовог сљедбеника у Институту за друштвена истраживања, није релевантна за ситуацију у којој се данас налазимо. Начин на који се капитализам трансформирао у неолиберализам показује да идеја поступне демократизације, било путем комуникативног дјеловања а ла Хабермас или борбе за признавање а ла Аxел Хонеч, није довољна. Видимо да капитализам уништава и ограничене просторе демокрације и друштвених права које смо имали у пријашњем периоду капитализма. Оно што видимо данас је регресивни потенцијал, потенцијал за деструкцију и негативитет унутар капитализма и наших друштава. На међународном се плану то огледа у антагонизмима између капиталистичких сила, у ратовима, експлозији неједнакости на глобалној разини. То је врло насилан свијет. Трачак наде назире се у томе што неки млађи чланови окупљени око Института за друштвена истраживања теже повратку на изворне поставке критичке теорије.
Активни сте у грчком политичком животу. Што се догодило на посљедњим изборима?
У Грчкој је на ђелу процес који се догађа када љевица изда своја обећања, односно имплементира политику својих ривала, а резултат је, наравно, катастрофа. Подиј је отворен за ривале који наступају као спаситељи. Kада је љевица била на власти, примијенила је политику да нема алтернативе ономе што чине. У тој игри десница увијек побјеђује. Точно то се догодило на посљедњим изборима. На несрећу, а и то је правило које се догађа љевици када њезина главна струја не успије, цијену не плаћа само та странка него читава љевица. То је успоредиво с колапсом Совјетског Савеза. То је био неуспјех цијеле револуционарне љевице, па и оних струја које су биле критичне према Совјетском Савезу. Све је то након колапса постало некако неважно. У Грчкој, нажалост, нема алтернативе лијево од Сиризе. Забиљежен је мали раст у гласовима Kомунистичке партије, они су с 5,5 дошли на 7 и нешто посто. Али Kомунистичка партија је секташка снага јер није имала истакнуту улогу у догађајима посљедњих десетљећа. Она је заглављена у носталгији за совјетском прошлошћу и совјетским моделом. Био сам укључен у стварање лијеве алтернативе Сиризи. Но нисмо успјели. Пробали смо створити радикалну лијеву алтернативу, регрупирани око Јаниса Варуфакиса и странке МеРА25, која је дио ДиЕМ-а у Грчкој, и других организација радикалне љевице. Нисмо успјели ући у парламент, освојили смо само 2,5 посто гласова. То је неуспјех. Нови, пријевремени избори одржат ће се за мјесец дана. Пред нама има још битака, али нисам оптимистичан с обзиром на исход.
Говорите о катастрофама пред којима се налазимо. Адорно је рекао да оптимизам и песимизам нису добри за теорију.
Адорно и та традиција стајали су на песимистичким позицијама, сматрали су да не постоји сила која би промијенила ствари. Не само да нема револуционарног субјекта, него ни енергије која би у битноме промијенила ситуацију. Дијагноза је дакле песимистична за људе попут Хоркхајмера и Адорна. Хабермас је видио позитивни потенцијал, али га је налазио у политичком либерализму. Један мој пријатељ казао је да су песимисти увијек у праву, али да само оптимисти мијењају свијет. Борба је за мене једина опција. Битка се наставља. Не можемо си приуштити луксуз да останемо заглављени у песимизму. Морамо се суочити са стварима какве јесу, а не тјешити се лијепим причама о томе што се догађа, ширити илузије. Ситуација је врло тешка, пуна ризика и опасности. Но никако не смијемо заборавити да се битка наставља, да отпор постоји и да смо увијек усред битке, јер тражимо најбољи могући начин да се умијешамо. Не можемо се претварати да смо узвишени мислиоци и активисти и да свијет не заслужује наш ангажман.
Извор: Срећко Пулиг/www.portalnovosti.com
