Пише: Станко Црнобрња
У последње време пратим оно што објављује бриљантна америчка истраживачка новинарка Витни Веб. Уз то, пратим и шта има да каже, а говори доста често, некадашњи министар финансија Грчке Јанис Варуфакис. Комбинација њихових анализа даје прилично јасну слику о стварном стању ствари у капиталистичком свету данас. То би изгледало овако. Трансидеолошка корпорација је економска творевина, најчешће огромних размера, која не полаже рачуне никоме. Она је проистекла из фузије цивилног и војног сектора. То је варијанта корпоративног фашизма који је био главна Мусолинијева идеја о држави. Данас варијација те идеје узима маха јер је неопходна да би се победило у трци која се зове – контрола развоја вештачке интелигенције. Ко треба да буде побеђен? Наравно, Кина, која је наметнула друштвено-економско-технолошки модел и као претњу и као узор за досадашњи неолиберални, униполарни модел капитализма, који је, по Варуфакису, неславно пропао. Једино Европска унија (по њему, анемична неолиберална утопија) покушава да одржи тај модел у животу. Резултат је епохално заостајање за Америком и Кином. Америка се понајвише определила да постане „већи Кинез од Кинеза”. Дакле, друштвени инжењеринг огромних размера је у току.
Развој вештачке интелигенције (ВИ) врло брзо ће доћи до квоцијента интелигенције од чак 6.000 (квоцијент генијалног људског бића је обично између 180 и 200). Поставља се питање – шта се тада дешава. Свету, људима, природи. И ко то, и на који начин, контролише и тиме управља? Инжењеринг који је у току брзим корацима почиње да приватизује државу и ствара нови систем контроле који се лоцира у приватни сектор. Дубока држава, како год је доживљавали, од видљиве државе преузима све што јој је неопходно да створи тај нови контролни систем. Наравно, овај контролни систем је у својој основи дигиталан, а огроман посао контроле у реалном времену препушта се моћним механизмима ВИ. На чему ће бити заснован тај нови систем тоталне корпоративне контроле? На оном што Кина већ увелико има не само у плановима већ и у примени. Прво, универзална, дигитална, лична карта. Друго, фискална политика која је одговорна банкама. Треће, у потпуности дигитализован монетарни систем. Четврто, систем социјалног кредита (заслуга).
Дигитални концентрациони логор
Првог дана своје владавине Доналд Трамп најaвио је улагање од 500 милијарди долара у дата центре широм Америке који ће бити у стању да изведу тај масивни инжењеринг. Око њега били су окупљени најважнији big tech могули, власници трансидеолошких корпорацијa које треба и да спроведу задати инжењеринг и онемогуће Кини да победи. Људи као што су Варуфакис и Витни Веб виде да тај инжењеринг значи стварање дигиталног концентрационог логора јер, сва та технологија није намењена да помогне свету и „обичном човеку”, већ је намењена за тоталну контролу света и „обичног човека”. Рецимо, у Британији је већ сада једина веза између грађанина и његове државе – дигитална. У Норвешкој, у монетарном систему, само три одсто је готовина. Све остало су дигиталне трансакције. Чак и код нас, у Србији, грађанин тешко да може више да оствари контакт са катастром, осим дигиталним путем. У свету примењене фармације и нанотехнологије мРНК вакцине, попут оних за ковид, треба да допринесу стварању интернета тела – људских организама. Где се, онда, предвиђа појава „персонализованог здравства” које смо и ми, као држава, пре неколико дана, почели навелико да хвалимо, поносни што смо се укључили. Али у том делу инжењеринга не ради се о томе да се дође до нових начина излечења од болести. Ради се о кибернетском био-алату који се користи полазећи од тога да су старије генерације неодрживе у финансијском смислу. Коштају много да би трајале и остале у животу. Отуд се, однедавно, посвуда на Западу заговара идеја о умирању уз помоћ „система”. Персонализовано здравство, кроз интернет тела, хоће да има увид и да врши калкулацију о сваком појединцу. Калкулација гласи – да ли си више вредан жив или мртав. Ови дигитални контролни алати, којима руководи вештачка интелигенција, треба да реше два задатка. Прво, складиштење података у људске организме. Друго, извлачење енергије из сваког људског тела. Енергије коју човек, самим живљењем, производи сваки дан. Дакле, идеја је да се људско тело претвори у пандан ономе што познајемо као компјутерски сервер.
Да би све то могло да се деси, како каже Дејвид, мој пријатељ из Калифорније, „морају да се отпусте из службе сви шерифи пре него што лопови стигну у град”. А то се, како видимо, у Америци увелико дешава. Шта се у међувремену дешава у Европи? Варуфакис сматра да је ЕУ пројектована као тржиште без демократске надградње. И као таква, она не функционише. Јасно се види и због чега. Прво, фискална правила ограничавају државе чланице и спречавају инвестиције у јавни сектор. Друго, „Тројка” (Брисел, Европска централна банка и ММФ) намећу штедњу уместо стимулације економије, што доводи до стагнације. Треће, не постоји заједнички буџет ЕУ па се кризе решавају ад хок, а то доводи до неједнакости између севера и југа. Четврто, Европа нема сопствене технолошке гиганте као што су „Гугл”, „Амазон”, „Алибаба” итд. и постаје потпуно зависна од америчких и кинеских платформи. Европска унија је самопроглашено царство регулације. Реалност овога је превише регулације, недовољно иновације. Док САД и Кина улажу у ВИ, „клауд” технологију и квантне рачунаре, Европа форсира ГДПР (регулацију коришћења личних података) и кажњавање технолошких компанија, најчешће по основу оштрих цензорских прописа. Варуфакис види да Европа губи време у бирократским препиркама без јасне визије, што је доводи у положај „технолошке колоније” Америке и Кине.
Колонија колоније
Ако је Европа постала колонија, онда ми, мали и нејаки, морамо да се запитамо како то да смо постали „колонија колоније”. У Босни се јасно види тај колонијални модел где губернатор Немац ведри и облачи. У Србији се све више виде и осећају последице нашег колонијалног положаја – ниске плате, пад животног стандарда, раст цена, корупција и неједнакост. Европска унија подржава приватизацију свега и дерегулацију тржишта, што доводи до губитка радних места и доминације страних компанија (па и оних трансидеолошких). Европска унија, када је колонизатор, даје подршку ауторитарним режимима у замену за „стабилност”. Док званично заговара владавину права, не спречава проневеру новца датог из својих фондова. Инсистирање ЕУ на геополитици и спречавању утицаја Русије и Кине занемарило је подстицање унутрашње демократије. Европска унија се, у суштини, претворила у фактор дестабилизације. Одуговлачење са чланством у ЕУ због инсистирања на неолибералним решењима довело је до замора грађана, а магична мантра „заслужићете кад испуните” одражава надменост колонијалне идеологије. Протести у Србији су одраз незадовољства неолиберализмом, ауторитаризмом и колонијалним положајем. Све више се увиђа да ЕУ нуди лажна решења, а да „проширење” неће решити проблеме ако се не промене њене колонијалне аспирације. А оне, то се види, неће бити промењене из више разлога. Пре свега због тога што ни сама ЕУ није у стању да донесе судбинске одлуке о себи самој. Тако се ствара зачарани круг у коме нико нема снаге и мудрости да израчуна стварну квадратуру круга.
Извор: Политика Магазин
