Govor prof. dr Ratka Ristića na skupu u Koštunićima o tome šta znači eksploatacija litijuma.
Svaki čovek treba da zna šta znači eksploatacija litijuma. Efekti tih zagađenja nisu lokalizovani. Ako bude realizacije projekta Jadar, neće biti ugrožena samo Loznica, biće ugroženo sve nizvodno, niz Jadar, niz Drinu, niz Savu, do Beograda i dalje. Vi ovde [u Koštunićima] , ako budete imali iskopavanja, Čačak će biti ugrožen, Gornji Milanovac će biti ugrožen, i posledice će biti nesagledive.
Ko forsira iskopavanje litijuma i ko bi da profitira?
Ko forsira iskopavanja litijuma? Oni za koje se koristi eufemizam, lepa reč, „zapadni prijatelji“, a ustvari jedna organizovana banda predatora i sebičnjaka koja samo juri za sopstvenim interesom. Osećajući taj miris krvi i profita došli su i u Srbiju.
Ima tog litijuma i u drugim evropskim zemljama. Međutim, podaci se ne saopštavaju, da bi se napravila iluzija da eto, u nekoj Srbiji, imamo te jedinstvene rezerve. To su bedne i male rezerve. Daleko veće rezerve postoje u nekim evropskim zemljama. Evo konkretno, svi znate za Portugaliju. Ali Portugalija je razumela da ne postoji nikakva finansijska i materijalna dobit koja objašnjava zašto treba razoriti nekoliko stotina kilometara kvadratnih da bi se pravile neke baterije za automobile koje bi vozili neki fini, namirisani ljudi u drugim delovima sveta. I Portugalija je to odbila.
Posledice eksploatacije litijuma
Šta mi znamo? Mi znamo moguće posledice onoga što će se raditi u dolini Jadra, jer su za to objavljeni neki dokumenti i urađeni su neki projekti.
Ja sam bio jedan od govornika u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti sa mojim doktorantima, sa mladim ljudima. Uradili smo jednu prostornu analizu. U prvoj fazi bilo bi uništeno nepovratno 533 hektara zemljišta. Od toga 317 hektara obradivih površina i preko 214 hektara visoko vrednih šuma. I to gde? U kraju gde je svaki pedalj zemlje obrađen, gde su sela živa, gde u domaćinstvima ima male dece, gde rade škole. Vi kad vidite to, vidite jednu pitominu, jedan spokoj, jedan jako lep predeo. U tom kraju imamo jako bogat biodiverzitet. Tamo živi nekoliko stotina vrsta biljnog i životinjskog sveta, od toga 145 strogo zaštićenih vrsta. Izgradnja rudnika bi to zbrisala.
Tamo je predviđeno da se u prvoj fazi podignu neke deponije na 310 hektara. U njima bi na kraju bilo oko 60 miliona metara kubnih toksičnog, kancerogenog otpada koji ima kiselost pH3 i koji se nalazi u priobalju Jadra. Jadar je jedan opak, bujični vodotok, kao i ova vaša Čemernica koja je sad mala. Međutim, kada nadođe, vi znate šta ona radi i ne postoji niko ko može da garantuje da bi neki nasipi koji bi bili napravljeni oko tih deponija mogli da zadrže taj poplavni talas da ne rasturi deponiju.
Prvo bi zagadio celu dolinu Jadra sa tim toksičnim, kancerogenim muljem. Najveći deo bi povukao u vodotok, u korito, ulio se u Drinu, Drina u Savu, i eto tog otrova do najvećeg izvorišta vode u zemlji, a to je Makiš pored Beograda.
Eksploatacija rude koja se odvija u podžemlju upumpavanjem vode, pa ispumpavanjem, jedan vrlo komplikovan tehnološki proces, izazvala bi sleganje terena. Prema dokumentima Rio Tinta, došlo bi do sleganja više od 800 hektara terena.
U tih 60 miliona metara kubnih opasnog otpada bilo bi sadržano najmanje 5.500 tona arsena koji je otrovan. Ne treba ništa da vam pričam na tu temu.
Dnevno bi se dovozilo u procesu koncentracije rude hiljadu sto tona sumporne kiseline, 300 dana u godini. Dakle, godišnje, preko 340 hiljada tona sumporne kiseline, koja bi bila grejana na nekih 240 stepeni, bi bilo izlivano na taj koncentrat radi primene tog procesa.
Litijum-jonske baterije – ne baš tako perspektivan proizvod
Od toga bi se pravile litijum-jonske baterije. Ne verujem da bi se pravile u Srbiji, a čuli smo znamenite tehnologe, dakle, ljude koji se bave proizvodnjom baterija, koji tvrde da te baterije i nisu baš tako perspektivan proizvod, jer već sada se prave vrlo efikasne natrijum-jonske baterije koje su pouzdanije od litijumskih. A natrijuma u prirodi ima čak 1.000 puta više i ti procesi izdvajanja natrijuma nisu ni izdaleka tako opasni, kao kada je u pitanju litijum.
Užasna reputacija Rio Tinta
Rio Tinto ima užasavajuću globlanu reputaciju. Oni su čak bili i predmet rada i analiza komisija UN-a. Ja ću pomenuti projekat „Bukenvil“. To je Papua Nova Gvineja gde je napravljena deponija od preko milijardu tona hipertoksičnog otpada. Ima neka lokalna reka koja teče pored te deponije i ispira sve đubre iz nje, uliva se u okean i u prečniku od 15 km nema života u tom okeanu. Lokalno stanovništvo pati od čitave palete najgorih mogućih bolesti.
Ljudi su na kraju digli pobunu i u toj pobuni je poginulo 15.000 ljudi. A pobunili su se kad su shvatili da nemaju svoje njive, nemaju svoje šume, nemaju svoje reke i nema više živog sveta sa kojim su živeli i koji su prilično umereno koristili.
Mi imamo jedno Ministarstvo koje se zove Ministarstvo rudarstva i energetike. Nažalost, ja moram da konstatujem da se to ministarstvo često ponaša kao predstavništvo, kao kancelarija multinacionalnih rudarskih kompanija i uopšte ne brine o interesima sopstvene zemlje i sopstvenog naroda. O tome govore činjenice.
Mi imamo izdata istražna prava za grad Loznicu, za grad Valjevo, za Jagodinu, za Požegu, za Rekovac i ko zna gde još. Dakle, oni samo liferuju i štancuju ta odobrenja i prosto se pitam, ako bi se to dopustilo, na šta bi Srbija ličila za 30 do 40 godina.
Prof. dr Ristić je hidrolog i ekolog, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu i prodekan Univerziteta u Beogradu.
Izvor: Poljoprivreda.info
