У једном тексту објављеном у јуну ове године, који сам насловио са Научни поглед – кроз кључаоницу, дотакао сам се питања шта је у српским архивима доступно за истраживаче, а шта је и даље осетљиво, затамњено или под кључем о периоду 1941‒1945
Морам да подсетим на Андрићеве речи да „само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице“. То се посебно може рећи за 1945. годину, која је оставила дубоке последице у нашој промењеној хијерархији вредности, политичкој култури, потиснутој духовности, најзад, и у свему ономе што је уследило крвавим распадом Југославије 1990-их и грађанским ратом у Јајцу конструисаних република и нација.
И у Црној Гори пре две године, у време борбе за одбрану српских светиња, видело се колико је било погубно семе братоубилаштва које су тамо посејали комунисти; чињеница да је митрополит Црногорско-приморски СПЦ Јоаникије Липовац био ухапшен од комуниста 12. маја 1945. (на Светог Василија), а митрополит Јоаникије Мићовић од монтенегринских власти 12. маја 2020. била је више него симболична.
Коначно, у време нове кризе на Косову и Метохији, треба подсетити и на последице комунистичке политике у овој области, која је од језгра Старе Србије од ње, за само неколико деценија, направила аутономну покрајину са прерогативима државности. И од миноризације српског народа на Косову, поготово од 1960-их, прерасла у отворену антисрпску политику у којој се, како је писао дечански игуман још у то време, само чекало на појаву Арсенија Петог, новог патријарха који ће повести ојађене Србе у сеобе према северу…
Зато је темељна историјска анализа 1945. важна као симболични повратак на једно раскршће, разделницу прошлости.
Питање ревизионизма
Иако ће неки то назвати ревизионизмом, интересантно је да се за колеге који се баве другим историјским епохама, а који дају нове углове гледања или извлаче дијаметрално супротне закључке у односу на генерацију њихових претходника, никада не користи етикета ревизионисте.
Када сте то, на пример, чули за „средњовековца“ који мења постојећу научну перспективу о Новом Брду, или за „нововековца“ који утемељује нову периодизацију 19. века и који уместо о Првом и Другом српском устанку говори о њима као о првој фази српске револуције? Изгледа да је та етикета, посебно мила деци комунизма (у складу са протоком времена, можда треба рећи и – унуцима комунизма), резервисана само за оне који се баве проучавањем 20. века и Другог светског рата.
Ризикујући, дакле, да будем сврстан у ту категорију, скрећем пажњу о колико драматичном периоду историје се ради: по пракси завојевача и комадању државне територије, почетак Другог светског рата подсећао је на средњовековне освајачке походе у којима је након пораза разбијана и српска држава; по броју расељених личио је на време сеоба или слома устанка из 1813, када су делови Србије били испражњени, а други преплављени избеглицама; по броју жртава и општој конфузији 1941. година је свакако превазишла 1914, а можда и националну трагедију из 1915. године; по интензитету грађанског рата који се одвијао унутар истог народа, период 1941‒1945. је неупоредив са било којом епохом из националне повести.
И зато је важно да о њему пишемо и као нова генерација критичке историографије, за коју не сме да буде забрањених и табу тема.
За историчара савремене епохе не постоје квантитативна ограничења грађе као за оне који се баве ранијим периодима; тешкоћа је само којим инструментом „просејати“ све од доступних докумената, фотографија, елабората и преобимне мемоарске грађе.
У Историјском архиву Београда чува се, за историчаре незаобилазна, обимна грађа БДС-а (немачке полиције) и квислиншке Специјалне полиције. Само фонд Специјалне полиције обухвата преко 570 кутија грађе. У Архиву Југославије, поред личних фондова и изразито богате мемоарске грађе, најзначајнији за период Другог светског рата јесу Емигрантска влада Краљевине Југославије, Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, али и грађа Централног комитета (ЦК) и Покрајинског комитета (ПК) КПЈ за Србију.
У Војном архиву налази се вредна грађа различитих војних формација: немачких и италијанских окупационих јединица, усташких, партизанских и четничких формација, документи владе Милана Недића и њених оружаних снага. Даље, у Државном архиву Србије похрањена је документација ПК КПЈ за Србију, Главног штаба НОП одреда Србије и регионалних и локалних партијских форума, Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, део грађе Недићеве владе итд.
Али, и она грађа која је данас најконтроверзнија, проистекла из рада Безбедносно-информативне агенције, наследнице, за многе злогласне, Озне и Удбе. Подељена је на две основне групе: елаборате (доступне само истраживачима у научне сврхе) и тајне досијее (према сајту ове установе, има их 80.000 и они су апсолутно недоступни, осим судовима по службеној дужности).
Промена перцепције
Досадашња истраживања показала су нам да се у овој грађи налази низ докумената који апсолутно мењају нашу перцепцију прошлости и закључке о 1945. години.
Пре свега, ту су нађене књиге стрељаних – својеврсни документи, налик на матичне књиге, из неколико градова у Србији, где су припадници Озне водили прецизну евиденцију о стрељаним „народним непријатељима“. Дуго негиран, или свођен на анархијско или појединачно дељење правде, револуционарни терор овиме је коначно, бар у неким срединама, поткрепљен конкретним доказима. Прецизан број жртава, наведен уз све пратеће податке у овим књигама, с друге стране је спречио манипулацију бројкама којом је поражена страна неретко била склона, па је омогућио да схватимо стварне размере страдања у својеврсном рату после рата.
Ту су и елаборати о четничком покрету, Збору, окупационим формацијама, који су настали углавном 1950-их и 1960-их, али који су незаобилазни за сваког истраживача који проучава ову тему бар у локалним срединама.
Истраживачима су доступне и хиљаде заплењених оригиналних докумената, ратних фотографија (потписник ових редова нашао је у једној збирци као неидентификовану фотографију свог чукундеде испред породичне куће – са све записима припадника Озне поред ликова), спискови Голооточана и ухапшеника из неких српских градова, записници са саслушања и суђења многих непријатеља револуције, од којих су неки значајне личности националне историје…
Пронађени су и разни елаборати и заплењена грађа која се тиче ратних злочина окупатора, на пример неки од непознатих и мање познатих докумената о стрељању у Крагујевцу 21. октобра 1941, или о мађарским злочинима у Бачкој током тзв. рације у јануару 1942. године.
Истраживачи Института за савремену историју овде су пронашли и поједине документе који говоре о околностима заробљавања генерала Драгољуба Михаиловића 1946, а посебно важно било је и откривање мемоара Стевана Мољевића, Равна гора у светлу и магли, писаних током његовог тамновања у Сремској Митровици.
Речју, нађено је мноштво докумената који значајно обогаћују или пак мењају нашу представу о Другом светском рату.
Бројна питања остала су и отворена. На пример, колико је грађана Београда стрељано у револуционарном терору у јесен 1944. године. Књиге стрељаних нађене су у неколико градова у јужној Србији и Војводини, али не и за градове где је терор био најинтензивнији, поред престонице и за Шабац, Крагујевац, Ваљево, Чачак, Аранђеловац…
Ова грађа није нам дала одговор ни на питање где се налази гробно место генерала Михаиловића. Нисмо сазнали ни где је и под каквим околностима 1945. убијен академик Драгиша Васић. Ни шта је са његовим рукописом, можда још важнијим од откривеног Мољевићевог. Ни ко је и по чијем налогу ухапсио и убио најбољег писца из Старе Србије, Григорија Божовића. Ни како је заробљен и настрадао Никола Калабић. Ни где су гробна места хиљада „несталих“, припадника ЈВуО који су у јесен 1944. одступили у врлети Босне.
Скривена имена
Интересантно, из доступних материјала нисмо сазнали ништа о наредбодавцима и извршиоцима злочина из 1945. Недостају и имена оних који су гонили, денунцирали, цензурисали.
Упечатљиво је да нити један од истраживачима доступних елабората не говори о страдању СПЦ од комунистичких власти, па тако не можемо да реконструишемо ни последње дане патријарха Викентија Проданова, епископа Иринеја Ћирића, или пак владике Николаја Велимировића који се налазио у емиграцији, али под будним оком југословенске службе.
То ће бити можда могуће тек онда када се скине ознака тајности са већ поменутих 80.000 досијеа који се чувају у Државном архиву Србије.
О њима је у јавности створена вишеструка мистификација: да садрже податке осетљиве и важне за интересе државе, што није истина, јер се не ради о материјалима из 1980-их, већ из 1950-их, које је БИА већ декласификовала и оценила да је време да оду у депое архива; да садрже елементе који могу да воде друштво у нове сукобе, што није истина, јер, како смо показали, нигде у доступним документима нема података о извршиоцима злочина из 1945. (а поређења ради, отварање досијеа у свим бившим југословенским републикама, па и у Албанији, прошло је без иједног случаја крвне освете или ма каквог другог сукоба); да они садрже државне тајне које још увек не би требало открити јавности, што такође није тачно, јер једноставан увид у информативна средства фонда БИА у Државном архиву Србије показује да се у 90% материјала ради о локалним збиркама и историјатима.
Међутим, оно у шта смо убеђени на основу досадашње истраживачке праксе, јесте да и уколико су досијеи историјских личности које смо спомињали уклоњени (велико „чишћење“ докумената јесте забележено по паду Александра Ранковића), понешто о њима наћи ће се кроз тзв. бочно истраживање, односно кроз увид у досијее личности из другог или трећег ешалона, у којих се врло често проналазе и подаци уз помоћ склапамо значајније историјске мозаике. Питање је само чији је интерес да до тога не дође.
Немања Девић
Извор: Рт.Рс
