Многе је запањила чињеница да су у затвору у Спужу пред затвореницима наступили Милан Кнежевић и Драган Копривица

Један од најбољих телевизијских прилога у посљедње вријеме је прича о насељу које се налази тик уз ограду затвора у Спужу. Те људе скоро нико не може да добије, они не могу никог да позову телефоном. Проблем је у ометачу сигнала који се налази у затвору. То рјешење је апсурдно, јер умјесто да се нађе начин како да затвореници не кријумчаре телефоне у затвор, изгледа је рјешење да се блокира сигнал. Али блокирање сигнала узрокује проблем и комшијама, који сада изгледа могу да се ослоне само на Wi-Fi интернет и алтернативе попут Viber-а или WhatsApp-а.
Каткад приче из нашег Спужа изгледају као у филму Доживотна робија. Дјелује духовито као да и код нас глуме Еди Марфи и Берни Мак. Некад су жестоке јер је у Спужу боравило и доста невиних као у Бјесктво из Шошенка, а изашло је из тог затвора и доста људи који су своје одробијали, били криви и одлежали, попут Уркета у Посљедњи круг у Монци. Сцене из затвора у том филму су реалне, јер је сценарио писао Душан Прелевић Преле, који зна како је са друге стране решетака.
Иво Андрић је боравио у притвору, што затворском што кућном, па није чудо како је и одакле је црпио емоцију за Проклету авлију. Из дневничких биљешки и списа Милована Ђиласа видимо ефекат затвора. Борислав Пекић и Драгослав Михаиловић су робијали, а затим написали можда најслободније књиге. Треба читати и Влада Дапчевића, ако је неко знао како је “унутра”, зна он. Није узалуд говорио да је затвор један од највећих универзитета. Жарко Лаушевић оставио је велико свједочанство о нашим затворима, о систему и одсуству система унутар зидина. Ваља прочитати и књигу Зорана Радоњића, аутентичну причу без филтера и ограда.
Концерт унутар затворских зидина је извео и бенд Репетитор. Колико су енергије просули у дворишту ЦЗ Београд и како су затвореници реаговали може се виђети на YouTube-у у споту Ако те икада.
Многе је запањила чињеница да су у затвору у Спужу пред затвореницима наступили Милан Кнежевић и Драган Копривица. Много је духовитих мимова настало, много коментара, али видео са тог наступа је заиста импресиван. Милан Кнежевић се обраћа затвореницима, али без сафре, он је наступио као да је то било опен-миц вече, као станд уп, што је можда и боље него да је просуо тешке теме људима којима је иначе тешко боравити тамо. Има неког смисла да им он чита поезију, баш ту у затвору. Али заиста нема смисла да Драган Копривица засвира и запјева, јер иако су аплаудирали, “такву казну ипак нису заслужили”. Многи су се поиграли са терминима, али није лијепо рећи да је то била казна за уши, јер постоји озбиљан рок бенд Казна за уши, али за разлику од Копривице они одлично свирају и пјевају.
Можда би најбоље било да је унутар зидина затвора у Спужу наступио неки бенд или музичар из Спужа. Стефан Патновић је један од најбољих црногорских музичара и продуцената, а живи баш у Спужу. Он је заслужио да засвира тамо, а имали би и што да чују од њега. Има и пјесника из Спужа чији стихови би могли да се рецитују. Писао сам прије више од 10 година баш на страницама АРТ-а о пјеснику Брану Жарићу из Спужа. За крај, вриједи подсјетити на његову пјесму:
Живот је један/не штеди га друже/он клизи брзо/као низ санке/сјутра ће ти бити за пропуштеним жао/искористи га до краја/до последње банке!
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
