Једна од последњих пјесама коју је написао Џони Кеш „Тхе Ман Цомес Ароунд” наслања се на библијску визију повратка Исусова на земљу. Апокалиптична слика краја свијета из Откривења Јовановог полазиште је Кешове пјесме. Својим чувеним промуклим басом он најприје изговара неколико стихова – Звијер га позива да погледа и он види бијелог коња – првог јахача Апокалипсе.
Још потресније је на мене ђеловала пјесма коју је написао лидер бенда Најн инч нејлс (Nine inch nails), Трент Резнор: Hurt – Повријеђен. Џони Кеш је својим ломним гласом ту песму довео до њеног суштинског значења: Повриједио сам данас самог себе/ да видим да ли још осјећам… Видео снимљен за ову пјесму МТВ је прогласио видеом године. Када остарјели Кеш пјева: (могао би имати све то, моје царство од прљавштине) – ми му вјерујемо. Он се одриче овог свијета који доноси бол.
Мени је Џони Кеш постао интересантан управо у последњој деценији његовог живота – оно што је урадио деведесетих па све до смрти 2003. напросто је плијенило безвременом енергијом. Његове ријечи су осцилирале између ужаса и наде – овоземаљског ужаса и небеске наде. Његова минималистичка гитара и глас храпав као кора старог дрвета одају проживљен живот, и за мене га сврставају у највеће кантауторе свих времена.Он је од 1977. у Нешвилској кући славних кантаутора, у Кући славних кантри-музике је од 1982, у Кући славних рокенрола је од 1992, а у Кући славних госпела је од 2011. По томе је Џони Кеш јединствен у свијету. Управо његова последња уметничка фаза превазилази жанровске оквире.
Пјевач са фарме
Џони Кеш је рођен прије 90 година у Арканзасу. Растао је као фармерско дијете опчињено музиком са радија. На памучним пољима ради од пете године. Учи да свира гитару. Отац Реј му је говорио да је слушање старих пјесама губљење времена и да неће тако зарадити паре: „Нећеш урадити ништа смислено све док ти је музика у глави”. Тако говоре родитељи који немају око да препознају дар у сопственом ђетету. Отац је пио, злостављао мајку, њихове свађе су га будиле јутром на фарми. Никада није загрлио ђецу, никада им није ракао да их воли.
Али старији брат, Џек, који је хтио да постане свештеник, волио је када Џони пјева. Рекао му је да је то његово позвање. Џек је млађем брату био најбољи друг. Маја 1944. Џек је умјесто на пецање са Џонијем, отишао да ради у пилану – породица је била сиромашна. Електричан тестера га је скоро преполовила. Умирао је седам дана. Џек је на самрти бунцао, видио је прелијепу ријеку која тече у оба правца, чуо је анђеле. Џони Кеш је у религиозним пјесмама на сахрани свог брата пронашао утјеху – помислио је да је рођен да пјева госпел.
Кешова ћерка Розен ће много касније рећи да је имала утисак како њен отац пјева да би превазишао тај бол. Као момчић, пјевао је радећи на пољима Арканзаса и у црквама. Његова мајка Кари га је једном, након што је његов глас у пубертету добио препознатљиву боју, слушала док са браћом и сестрама пјева госпел. Пришла му је и рекла, уз загрљај, да има посебан дар и да би могао бити успјешан.
Телеграфиста и тексашки зет
Џони Кеш одлази у ваздухопловну базу у Тексасу, постаје радио-телеграфиста, слух му помаже да препозна ритам и значење порука брже него остали. Потом је стациониран у Њемачкој, у америчкој бази у баварском Ландсбергу. Ту за 20 њемачких марака купује гитару, оснива бенд „Ландсбершки варвари”, и свира на добротворним приредбама. У биоскопу гледа амерички филм Међу зидовима затвора Фолсом о побуни затвореника и одмах пише текст за доцнији велики хит Folsom prison blues. Из Њемачке се враћа са амбицијама – да заснује породицу и да сними плочу.
Први циљ је остварио лакше, супруга му је постала ђевојка Вивијен коју је упознао прије одласка у војску. Други, музички циљ, није било лако достићи. Наступа са бендом „Тенесијска тројка” и пише своје пјесме. Брус Спрингстин је рекао за њега да је посједовао нешто што други немају – препознатљив глас, бас-баритон који је сваку пјесму претварао у догађај. После неколико пропалих покушаја да наговори Сема Филипса да у његовом студију Сан рекордс сними госпел, Кешу се успјех насмијешио са његовом сопственом пјесмом “Хеј Потер”, за чији оригинални ритам је Кеш рекао да звучи као воз на чијим вагонима фале задњи точкови. Кеш је коначно доспио на радио – снимивши у истој музичкој кући гђе је почео и Елвис Присли. Била је то година 1955.
Џони Кеш је сам писао своје текстове, за разлику од Елвиса Прислија, он је био и пјесник са гитаром. А с успјехом првих година дошла је брачна криза, амфетамини и барбитурати – љекари су Џону Кешу преписивали тешке љекове да би имао снаге за турнеје. Крајем педесетих потписује за моћну музичку кућу Колумбију, прелази са породицом – женом и три ћерке – у Калифорнију, повећава дозу љекова. Музика и зависност га све више раздвајају од супруге Вивијен. Његов велики хит „Прстен од ватре” није написао он, већ плавоока пјевачица Џун Картер. Потицала је из чувене породице кантри музичара из Апалача, студирала је глуму. И она и он су били у браковима. Али су с временом постали нераздвојни. Од 1962. редовно наступају заједно, на бини би увијек прорадила хемија, како је знао рећи Џони Кеш. Ипак, Кешов развод од Вивијен услиједио је тек 1967.
Био је на страни слабијих – Индијанаца, црнаца, жена, имиграната, то је јавно говорио. Осјећао је повезаност са прастановницима Америке, пошто су му рекли да има четвртину индијанске крви. Иначе је мислио да је ирског поријекла, испоставило се да је шкотског. Али то није промијенило његове ставове. Снима концептуални албум „Горке сузе” посвећен америчким индијанским племенима које је бијели човјек уништио. Прије почетка пјесме о поглавици “Великом стопалу” Џони Кеш подсјећа Американце да је прије доласка каубоја и војника на тим пространствима постојао један народ: “Историја америчких Индијанаца је у многоме историја трагедије”. Упознао је Боба Дилана, повезало их је пријатељство.
Прво одвикавање
Долазио је у сукоб са законом, троши дневно гајбу пива и шаку таблета. Једном се у Тенсију у дивљини завукао у пећину. Мислио је да умире. Ту га је пронашла Џун и вратила међу живе. Пристао је да се лијечи од зависности. Када је мислио да је на крају каријере – досегао је један од њених врхова. Јавно се почео показивати своја вјерска осјећања, пала је продаја плоча. Његови продуценти су рекли да би га радије виђали по затворима него у црквама, а он је шеретски одговорио – направићемо нешто од обје ствари, јер ја сам такав.
Године 1968. снимио је албум у затвору Фолсом. Код нас је мелодијски познатији „Сан Квентин блуз” – постоји филмски снимак његовог фуриозног наступа у Затвору Сан Квентин из 1969. Многи и не знају да је „Зеница блуз” Забрањеног пушења тек препјев ове ствари Џонија Кеша. Када су му рекли да његова публика, сачињена од људи који иду у цркву, од хришћана, не жели да слуша како он пјева за гомилу убица и затвореника, Џони Кеш је лаконски одговорио: „Добро, онда они и нису хришћани”.
Човјек у црном
После тог наступа и албума Џони Кеш је постао мит – „Човјек у црном”, човјек који је избавио себе да би помогао другима да се избаве. Документарни филм “Поклон – путовање Џонија Кеша” почиње управо његовим наступом 1968. у затвору Фолсом. Џонију Кешу је тада било тридесет и шест година. Он је отпјевао пјесму коју је написао доживотни затвореник из Фолсома, Глен Ширли, а ствар се звала “Гејстон Чапел”. Џони Кеш успијева да наговори гувернера да Ширлију преиначи казну у условну, извлачи га из затвора, укључује га у своје наступе. Међутим, притисак који осјећа Ширли на слободи, води га опет дрогама и – самоубиству. То је потпуно шокирало Кеша. Помаже људима до краја живота, али никада више их не жели спасавати.
Активиста и умјетник, искрени хришћанин и бунтовник, Кеш постаје једна од кључних фигура америчке музичке сцене. Био је за хуман третман затвореника, противник је рата. Љубав са Џун га је подигла, постали су пар и у јавности и на бини. Добија свој шоу на телевизији АБЦ 1969. Кроз ту емисију пролазе великани америчке музике. Међу њима је све је више црних лица. Њему, човјеку из Арканзаса, државе конзервативних бијелаца која се борила на страни Југа у америчком грађанском рату, Кју-клукс-клан шаље пријетећа писма. У јавности Џони и Џун Кеш имају имиџ савршеног пара, њихов син и ћерке гарантују слику идеалне америчке породице. Џони Кеш покушава да буде бољи отац него у првом браку. Ипак, осамдесетих је он поново зависник од таблета и морфијума. Халуцинира. Брак са Џун је на ивици пуцања. Поново одлази на лијечење, овај пут је успјех трајан.
Како се Џони вратио да би отишао
У тим деценијама стагнира као умјетник, музичке куће му окрећу леђа. Он сумња у своју креативност. Ствари које свједоче о деценијском успјеху – плоче, писма фанова, фотографије – баца у језеро надомак своје куће. Жели нов почетак. Судбина му после једног наступа у Калифорнији шаље Рика Рубина, продуцента који га је наговорио да код њега, у дневној соби, само са гитаром сними све што је одувијек волио. После изласка првог минималистичког албума, десило се чудо – млада публика је одушевљено дочекала пјесме старог барда. Џони Кеш се са том публиком још једном подмладио.
Његови албуми се поново продају у великим тиражима. Током снимања једног од албума из те серије изненада умире Џун. Његов бол га је скоро убио. Али Џони Кеш, као и увијек, наду и свјетлост види у музици. Свјестан је да и њему није остало много времена. У том периоду настају можда најпотресније пјесме у историји савремене музике. Бол и нада у његовом маркантном старачком гласу пробијају све језичке и жанровске баријере, ударају у срж емотивног бића слушалаца.
Џони Кеш ће живјети у тим пјесмама. Његови поштоваоци су му одали признање на много начина. Филмска биографија Walk the line снимљена је 2006. Један од најоригиналнијих начина подсјећања на Џонија Кеша збио се 2016: тек откривена врста паука названа је по њему – Aphonopelma johnnycashi – између осталог јер је први пут уочена у близини Државног затвора Фолсом. А од прошле године и један астероид носи његово име. Што се мене тиче, памтићу га по надахнутом вјеровању: „Нема гроба који ће задржати моје тијело…” Или по пјеваним стиховима из Прве посланице Коринћанима: Смрти, гдје ти је жаока/ Смрти гдје ти је побједа?
Драгослав Дедовић
Извр: Вијести
