Мило Ђукановић јесте експерт на тему – мало ко као он познаје тако блиско и црногорски и српски национализам, такорећи изнутра, а ама баш нико се није тако окористио и једним и другим
Пише: Срдан Косовић/Вијести
Да је Мило Ђукановић патриота, а не ситни националиста балканског типа којих је пуна историја региона, био би достојанственији од тога да се вјеша о ногу државе која покушава да иде напријед, само због тога што никад не може да поврати власт у облику који је за њега вриједан владања.
Ђукановићева „контраргументација“ на моју критику два национална екстрема у Црној Гори се свела на подметање тезе да их та критика изједначава и доводи у равнотежу. Ђукановић јесте експерт на тему – мало ко као он их познаје тако блиско, такорећи изнутра, а ама баш нико се није тако окористио и једним и другим. Зато кад један тако квалификовани стручњак у области национализма оптужује друге за моралне еквиваленције, онда та импутација сигурно није плод његове невиности у материји, него представља још једну у богатој каријери националистичких манипулација.
Ђукановић је, уосталом, тим национализмима најважнија заједничка црта. Он је „слон у просторији“ у којој се говори да црногорски национализам нема ратних непочинстава и спољне агресије на својој души. Нема, али има њега. Зато би боље било да Ђукановић објасни, пошто је са тим интимно упознат, у име ког национализма су извршени урбаноцид и културоцид, током гранатирања Дубровника и покушаја помјерања црногорске границе ка Неретви, док је млађа верзија њега самог обнашала функцију премијера. У име ког национализма се десила највећа морална издаја Црне Горе коју је неки њен државник починио у цијелој њеној историји: депортације бошњачких избјеглица. Јаребице су утекле к вама да утеку, а нијесу да их покољете. Национализми су се мијењали, њихов извршилац је остао исти.
Ако су Ђукановићевим браоницима довољне театралне декламације покајања и извињења, то свакако не значи стварну одговорност за злочине и за политике у којима је учествовао. Та некажњивост Ђукановића, и одбијање да се суочимо са црногорским учешћем у ратовима деведесетих, је једна од ствари која ствара услове за политичко ђеловање оних који нису напустили позиције које је он заступао деведесетих и даље пријете српским национализмом.
Црногорски национализам не спори другим групама право на свој идентитет, али се увелико затвара у себе као посљедица Ђукановићеве идеје о „заокруживању националног идентитета“ кроз националистичку патетику и кич. Црногорски национализам зато оспорава многима право да се идентификују управо као Црногорци, осим ако се не уклапају у доминантну политичку дефиницију црногорства. Ђукановић нека сам одлучи како се зове и ком жанру припада када предсједник државе поручује да онај ко је био против независности не може да представља Црну Гору, или барем да разјасни на који од два референдума које је организовао мисли. Kако ли је он сам гласао на првом? Ђукановић не може да опрости грађанима који су на референдум искористили грађанско право, али има морални капацитет да себи опрости најскаредније ратно хушкање, учешће у агресији и неке од најпростачкијих изјава српског национализма. Али, да се не задржавамо на моралној девијантности Ђукановићевих моралних придика. Поента је да предсједник једне државе узима себи за право да одређује капацитет грађанских права својих суграђана: можда то није национализам или оспоравање нечијег идентитета, али је оспоравање основних људских и грађанских права огромног броја грађана ове земље. Kога за то није брига, страшан је то патриота.
Kаже Ђукановић и да му је обавеза да дигне глас против насилничке праксе, у овом случају СПЦ. Треба питати гдје је та обавеза била 2013. године, када је примио повељу Великог добротвора храма у Подгорици од митрополита црногорско-приморског Амфилохија у Вили Горица, у присуству патријарха СПЦ и васељенског патријарха. Гдје ли се била загубила гадљивост на даривања цркве, ако се узме у обзир да се све на чему јој замјера десило прије 2013. године. Уосталом, ко је био на власти свих тих година…
Kомично је јасна Ђукановићева намјера да дестабилизује Црну Гору, па ничу и пријетње тужилаштву и запаљиве изјаве које су његов стари, можда први научени трик у дугој каријери: он посеже за екстремизацијом оног тренутка када осјети да му политичка моћ клизи из руку. Тако смо свједочили, барем у задња два мјесеца, тактичном, прагматичном и политички умивеном Ђукановићу који се западу продаје као конструктиван партнер, но који по правилу увијек покаже своје право лице тек онда када му се покваре зацртани политички планови. А право лице није много другачије од његових претеча и узора Милошевића и Туђмана, само што је, тамо гдје су они преферирали златом опточене униформе или дизелашке тренерке, он развио укус за скупа одијела и луксузне сатове.
Док Ђукановић мјесецима глуми конструктивност, политички инструментализовани појединци које једнократно користи пишу оно што он заправо мисли. Интелектуалне перјанице црногорског национализма нису успјеле да продукују ништа осим варијације на Ђукановићеву горњу тему, неспретне изливе национализма који покушавају да укрију и кукњаву о наводној пропаганди док своје радове дистрибуирају кроз добро увезану мрежу пропагандистичких медија. У жељи да покаже свој ненационализам, један од Ђукановићевих бранилаца изјавио је да не може да сноси одговорност за расистичке изјаве београдског професора о Абазовићу јер тај професор „ни националним самоисказом, а ни рођењем није Црногорац“. Самоисказани и рођени Црногорци нису (то ваљда аутор хоће да каже) националисти, али у својој широкогрудости могу да истолеришу и београдске националисте док говоре њима у прилог, чак и кад се чуде како толеришу недовољне високе међу својим дивовским персонама. А четници, четници су и они које они прозову за четништво: некада Ранко Kривокапић, у вријеме кад је напуштао њихове политичке кругове, а сада ево и потписник ових редова.
Неизоставан дио тих интелектуалних напора је и оно што сваки националиста ради – покуша да напад на себе представи као напад на читаву нацију, па би онда испало да сам сам себе као Црногорац оптужио за црногорски национализам. У истом осврту који је расизам београдског професора правдао његовим нецрногорством, аутор сопствене хомофобне испаде из једног ранијег текста правда немуштим књижевним интерпретацијама. „Е па ‘оће централа да погреши једном, али не два пута.“ Но, правдање и појашњење не треба понудити ни мени ни историчару који је доживио приземан покушај дискредитације, већ пријатељима, студентима, колегама међу којима, статистички, сигурно има и припадника ЛГБТ популације.
Аргумент који проистиче из тумачења мисли и понашања широких народних маса да се Kрсто Зрнов Поповић слави због његове устаничке мисије из 1918. легитимише приступ да српски националисти одштампани лик Павла Ђуришића правдају његовом улогом у подизању тринаестојулског устанка и гурају под тепих ратне злочине и колаборацију са окупаторима. Тако су из устију пуних антифашизма исциједили на крају праве недићевске мудролије.
Да закључимо, поновимо и притврдимо: осим црногорских националиста, нико не пореди и не изједначава српски и црногорски национализам. Онима који потурају ту тезу тешко је да наметање идентитетских тема, продубљавање пођела међу грађанима, инсистирање на националним линијама идентификације умјесто на грађанском друштву и владавини права, пролиферација дискурса о „нама“ и „њима“, о „патриотама“ и „издајницима“, унутар истог грађанског тијела и те како може да се подведе под национализам. Чудим се како не могу да појме, јер све што су Ђукановић и његови браниоци изнијели било је блистав примјер тога.
А подсјетимо се да су национализми 90-их оперисали у оквирима заједничке државе и једног грађанског тијела које је, док Ђукановићеви налогодавци и колеге нису почели с ратним дејствима, већински доживљавало себе као дио једне шире заједнице, иако су се овако или онако изјашњавали по националној и етничкој основи. Агресија 90-их у којој је Ђукановић перјаничио са онаквом страшћу није била тек агресија према сусједима: то је била агресија против својих суграђана. Црногорски национализам нема, на срећу, иза себе масовне гробнице и рат, слично другима у окружењу, али служи одређеној групи људи да огртањем у државне боје прикрију корупцију и читав низ других илегалних активности, укључујући и ратне злочине почињене под другим заставама. О томе се не смије ћутати као што се не смије ћутати о злочинима других национализама. Ако ни ради чега другог, барем да се јасно идентификују ствари. У коначном, није потребно да нам гранате почну падати по глави, као на Сарајево или Kијев, да бисмо схватили што нам се дешава. Нарочито би историчари, бар из анегдота, требало да знају да је довољно да вам на главу падне јабука, да бисте схватили…
П.С. Морам да злоупотријебим накратко овај простор и да признам да, као љубитељ аутентичне треш естетике, јесам фан писмених радова режисера Данила Маруновића, вјероватно и највећи у Црној Гори, јер ако постоји црногорски интелектуални урадак који каналише креативну енергију и политичку естетику Радоша Бајића, онда су то дефинитивно његове урбане, медитеранске колумне.
