С обзиром да је Црна Гора као држава настала из српске православне цетињске епархије о чему свједоче стотине аутентичних и вјеродостојних историјских извора, јасно је да је циљ овакве пропаганде отимање државе од њеног властитог народа. Дакле исто оно што се спочитавало онима који не разумију „прах богумилских предака“ и који треба да „траже своју домовину“
Слободарско Сарајево. То је синтагма коју је употријебила актуелна градоначелница Бењамина Карић када је, у име свих честитих и слободарских грађана, послала подршку Украјини. Небитно како је остатак поруке гласио. То су стандардна општа мјеста, уз оно најопштије: „…шаљемо поруке подршке и увјерења да ће зло бити побијеђено“. Изречена у атмосфери пројекције жуто-бијелих украјинских барјака на фасаду вијећнице и других битних институција, укључујући и можда најбитнију, Америчку амбасаду.
На страну сад што су ратови ужасна ствар и што у њима пате и гину понајвише невини. Владајућа идеологија у Украјини је прожета неонацизмом, обилато финансирана од стране запада и доведена на власт државним ударом 2014. и то само због тога што се радило о јединој идеологији у историји Украјине која би била ексклузивно русомрзилачка. То није руска пропаганда. То су провјерљиве чињенице из независних извора. Нити су Руси прогласили вођу украјинских нациста Степана Бандеру оцем домовине, а његов рођендан за државни празник, нити су се инфилтирали у украјинске поште и штампали серијале маркица са ликовима украјинских СС-оваца, нити су руске обавјештајне службе тргове и улице широм Украјине прозвали по нацистичким колабораторима и ратним злочинцима. Није Путин, него украјински „јеврејски предсједник“ Зеленски планинску бригаду Оружаних снага Украјине прозвао “Edelweiss”, а по Првој планинској дивизији Вермахта, која се борила и у Донбасу. Али то су чињенице. А чињенице за „слободарско Сарајево” никада нису биле од некакве претјеране важности. Заправо, нису биле ни од какве важности. Дабоме да на основу пригодничарских политичких говоранција или опортунистичких глобалних снисхођења не можемо ишчитавати суштину једног друштва. Али, проблем је када то (п)остане суштина.
Призивам своје дјечје сјећање на почетак рата у Сарајеву 1992. и бајковито лијепу нумеру која се непрестано пуштала на радију „Прича о искону”, у којој је брујао школовани глас Alme Dacce: „Оче наш који јеси/иже јеси/дај се мало у наше царство и реци судби да нам пода /око без паучине које види братско/Алаху екбер, о Јехова/по праху богумилских наших предака/хеј човјече који си богово/покажи лице богово/Незналице нек се бију/када не знају за искон племена/нека траже своју домовину/кад не виде пород и његова сјемена“. Неко би, с право, рекао да је неозбиљно наводити текстове пјесама у оквиру нечега што представља политичку анализу. Али управо су пјесме оне које поједностављују концепте. А ако истакнемо врло смишљено реанимирану псеудоисторијску конструкцију о „праху богумила“ као искону народа који настањују земље Босне и Херцеговине, ето и свих сарајевских митова на једном мјесту: четири религије у вјечном мистичком сугласју, плус људско биће са комплексом свеправедног бога које из таквог, замишљеног раја на земљи изгони све оне који га одбијају признати као таквога, да „траже своју домовину“. Другим ријечима, овај концепт функционише на принципу врло перфидне колективне емоционалне уцјене.
Хајде, када умјесто рајских људи „по праху богумилских предака“ и „ока без паучине које види братство“ видиш на дјелу младомуслиманско-неоусташку СДА-ХЏ коалицију која брише све трагове друштва у којем си имао сретнодјетињство, мијења друштвене наративе на начин да се све оно чему припадаш, преко ноћи проглашава ултимативно демонским кроз цијелу историју, затим славне команданте Јуку, Ћелу, Цацу, масовне пљачке, убиства, застрашивања. Све то, некако и припишеш ратном лудилу и стравичним околностима. Ти си рођен у Сарајеву. Наравно је да имаш јаку емоцију за родни град. Боље речено за дјечја сјећања на њега, она која је најлакше експлоатисати и злоупотријебити. Преживио си рат. Нећеш другдје да „тражиш своју домовину“ гдје те шаље заводљиви пјесмуљак. Након рата се јављају многи који објашњавају да је све оно што си видио својим очима било застрањење од онога како је првобитно замишљено, искривљење првобитне, исправне, грађанско-братствене поруке. Бацајући узалудни поглед за алетрнативом на српској страни, опет, у то вријеме, као, углавном и данас, не налазиш много више од апологетике неодбрањивог. Једном сам написао да је искуство нас, сарајевских Срба, који смо преживјели рат у Сарајеву искуство оних који су у локвама крви својих убијених суграђана виђели одраз српске заставе. Тој оцјени ни данас немам шта додати.
Али итекако имам још многошта додати о наративима произашлима из „праха богумилских предака“. То се можда најлакше може илустровати наставком хистерије око Законоправила Светог Саве, која је најбољи примјер да однос према цјелокупној српској култури, историји и традицији из перспективе тог „праха“ није ништа другачији од базичног антисемитизма. И њеним наставком који се зове „црква у Рожајама“. Ма колико фрескопис у њој био лош, у многоме лицемјеран и неадекватан за средину у којој се налази, он није, како су то одмах установили хистерични медији „ока које види братско“, доказ вјековне геноцидности Срба, „Цркве Србије“ (термин као да је преписан из неког од говора Анте Павелића) или препрека заједничком животу, јер на њему није приказано ништа што не би било истинито. Фрескописани масакр који је 1944. почињен у српском партизанском селу Велика од стране СС дивизија Принц Еуген и Скендербег, уз асистенцију локалних колабораторских муслиманских милиција, није измишљотина из неких „Протокола светосавских мудраца“, а није била ни инцидент. Међутим још корисније паралеле о историјском контексту тих догађања од зборника ЗЛОЧИНИ НА ЈУГОСЛОВЕНСКИМ ПРОСТОРИМА У ПРВОМ И ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – ЗБОРНИК ДОКУМЕНАТА: том И, ЗЛОЧИНИ НДХ, књига 1 – 1941., доноси студија Милутина Живковића НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници (април–септембар 1941), која, поред прогласа локалних муслиманских колаборатора којима се војска НДХ позива да уђе у сам центар Старе Србије, биљежи и пропаганду којом се та окупација и анексија правдала. Нпр. усташе Касима Хаџића, послијератног професора на Гази Хусрев-беговој медреси у Сарајеву, који је 1941. у Сарајевском новом листу, доказивао хрватски карактер Полимља истовјетношћу археолошких споменика римске културе пронађених у Санџаку са онима у Далмацији, што имплицира, без обзира што то нема упоришта ни у једном историјском извору, да је српска држава вјековима силом посрбљавала тамошње Хрвате-католике, а касније и муслимане.
Нисам нимало злобан, огорчен нити превише претјерујем када повлачим паралелу између Хаџића и сарајевског новинара и уредника, поријеклом из Бијелог Поља, Сенада Пећанина, који истоциљаном параисториографском методологијом утврђује како је „Црква Србије“, у име вјековних великосрпских аспирација, преотела аутокефалност „Црногорској православној цркви“. С обзиром да је Црна Гора као држава настала из српске православне цетињске епархије о чему свједоче стотине аутентичних и вјеродостојних историјских извора, јасно је да је циљ овакве пропаганде отимање државе од њеног властитог народа. Дакле исто оно што се спочитавало онима који не разумију „прах богумилских предака“ и који треба да „траже своју домовину“.
С том разликом што се Пећанин, а и њему слични поборници „ока које види братство“ попут хистеричних полуинтелигената Бурсаћа, Николаидиса и другог пратећег шовинистичког оркестра из сарајевске котилне, не позивају (директно) на усташку пропаганду, већ, тобоже, на тековине ЗАВНОБиХ-а и југословенства. Иако нигдје неће наћи податак да су партизани, чије су јединице доминантно биле попуњене народом који треба „да тражи своју домовину“, босанске Хрвате и муслимане пропагандно називали „латинима“ и „турцима“ који, тобоже, „историјски“ немају право на властиту земљу, или да су, некако, фалисфиковали „право“ на њу. Врло је очигледно да сарајевско „око које види братство“, није око Војислава Кецмановића, Авде Хуме, Родољуба Чолаковића, Скендера Куленовића, Меше Селимовића, Владе Зечевића, Османа Карабеговића, већ око које наликује, чему врло јасно наликује. То је оно мјесто које ће високог представника Кристијана Шмита нападати, не зато јер упражњава функцију коју на својој територији не би допустило ни једно слободарско мјесто, већ због тога што се залагао за очување части неког минорног нацистичког пилота, што је дио апсолутно истог манира као свезападно финансирање деценијске ревитализације бандеризма у Украјини. Али, не, то је, по сарајевским слободарским аршинима „борба против зла“.
Примјер Пећанина наводим не само због тога што је амблематичан. Као ни још једне личности која се истицала међу онима којима је, наводно, био јасан „искон племена“, Ивана Ловреновића, који 1992., са групом супотписника, хрватском предсједнику Фрањи Туђману, шаље протестно писмо које садржи блатантну лаж како српска држава никада у историји није прелазила Дрину, сугеришући тако читаоцу да су псеудоисторијске и расистичке теорије Анте Старчевића, фра Доминика Мандића или Крунослава Драгановића о „дотепеним власима“ факти на којима се требају заснивати наративи будућег босанског друштва. А чији је контитинуитет, приликом одржавање сарајевске Мисе за Блајбург 2020., наравно уз сво формално одавање почасти ЗАВНОБиХ-у и цјеловитости Босне, учињен перфидним покушајем изједначавања Краљевине Југославије и НДХ, Сребренице и Блајбурга, Козарачког кола и нацистичких корачница. Увијек се, у том смислу враћам једној Ловреновићевој реченици: „Између фра Анђела (Звиздовића) пред султаном 1463. и (Фра Јосипа оп.а.) и Маркушића пред маршалом 1949. као да сја лук истог смисла. И један и други демонстрирају логику посве неспојиву с логиком силе и жртве, којој као лице и наличје припадају Тито и Степинац.“ „Лук истог смисла“, у овом случају, не може значити ништа друго него да је Тито, попут султана, страни владар, а Југославија, попут Османског царства, страна, освајачка сила којој се, привремено, ваља приклонити, док се не нађе начина како је уништити, без објашњења како се на тај начин чува Босна и Херцеговина. Али пропагандистичко дјеловање не би било то што јесте да су му циљ било каква објашњења.
Наводим ове примјере због врло личних разлога који су, опет, амблематични. То јест начина на који се младог, идеалистичног и неискусног човјека, писца ових редова, могло искористити у склопу емотивне уцјене, онога што се и даље назива „слободарским Сарајевом“. Којем је данас скандалознија немушта и непримјерена, али истинита, српска фреска у црногорској забити од чињенице да бесрамно и полтронски подржава бандеристички режим у Украјини и то назива „борбом против зла“. Амблематично је и то колико се аутор ових редова осјећа искориштеним и злоупотребљеним од стране овако стандардизованог покварено-лажљивог начина размишљања и поступања. Не сматрам, међутим себе, никаквом жртвом овог идеолошког каламбура. Једине истинске жртве су људи који су у рату, потпириваном цијелим спектром антијугословенских идеологија и катастрофално кратковидих политичких промишљања, изгубили чланове породице, дијелове тијела, а у стихијама покварених постратних манипулација и присебност. Сваки осјечај бивања жртвом је увреда таквим људима и с гнушањем га одбацујем. Једини осјећај који у себи, као рођени Сарајлија, с правом носим, јесте осјећај преварености и посљедичне огорчености.
Када сам, има томе готово деценија, због губљења наде да у мом родном граду, у форми владајуће идеологије, осим на маргини маргина, има ичега другог осим оваквих полтронских празнословљења, написао безазлени статус на Фејзбуку „Ох како мрзим Сарајево“ и нешто касније други нешто провокативнији у којем сам квазиинтелектуални естаблишмент који га производи и одржава, врло експлицитно, назвао „говнарима“, био сам оптужен, седмицама виртуелно злостављан и проглашаван државним непријатељем број 1; да сам дословно нови Радован Караџић, да бих сутра саучествовао у геноциду, да бих клао и убијао дјецу, јер мрзим муслимане и ислам. Управо супротно. Ислам је, достојанствен и прилично бескомпромисан етички концепт, ма шта било ко мислио о њему и што је тема за библиотеке књига, а не овај кратки текст. И он је, ма шта психопата Радован и његови још психопатскији сљедбеници празносновили, у Сарајеву маргиналан феномен, отприлике колико и истински мислећи људи. Основни проблем „слободарског Сарајева“ и свега и свакога на кога утиче је то што се свело на језгро ништине око које ротирају разна удворништва. Са сваким фино, а ни са ким искрено, до мјере до које више нико не зна ни ко је ни шта је, ни куда гони, док се не сједини са удворништвом самим као својим јединим искреним одређењем. Његова прича није прича о искону. Него о искону најмизернијег удворништва.
Недавно је у у издању Српског просвјетног и културног друштва “Просвјета” – Сарајево (које, иначе, егзистира као удружење за организацију свечаног божићног концерта) изашла збирка поезије о Сарајеву под насловом “Нека буде проклет сваки непријатељ Сарајева”. На страну сада несретна Просвјета која се намјерно прихватила овог врућег кестена не би ли ваљда благородном грађанству по милионити пут доказала да се не убраја у те непријатеље. Ради се о доброј прилици да се још једном постави питање, шта то, у тоталитету, значи “Сарајево” да онда, таквим уопштавањима, одређујемо његове непријатеље или пријатеље? Јесу ли то зграде, људи, вриједности? Ако је било шта од тога, онда су то варијабле које од вијека до вијека и деценије и деценије, подразумијевају тоталне крајности. А садашња сарајевска крајност је таква да му, поред себе самога већи душманин нити треба, нити га може бити.
Вук Бачановић
Извор: Преокрет
