Пише: Слободан Шоја
Кад је Босна 1463. године пала под Османлије нестала је држава која је засебним и кратким политичким животом живјела и напредовала од 12. стољећа. И државе знају умријети младе.
Мало се зна о Босни прије 12. вијека. А и током Средњег вијека као да је мрак помео скоро све трагове средњевјековне писмености на тлу Босне па у односу на прве сусједе, Хрватску и Србију, имамо премало извора о нашем Средњем вијеку.
Као да смо, за разлику од других балканских држава, били земља без пјесника који би опјевали све наше мајке, очеве, банове, краљеве, њихове животе и дјела, њихове снове и невоље, њихове изазове и херојства, њихове интриге и издајства…
Недостатак извора увијек отвара пут романтичним и мање романтичним митовима који су се намножили од краја прошлог стољећа до данас. О босанској специфичности, Цркви босанској и богумилима, више се не зна него што се зна, али се о њој не престаје причати онако како одговара приповједачу.
Код богумилства је важнија била социјална него вјерска компонента. Та је хереза због критика богатства и богатих те заговарања сиромаштва била популарна и пријемчива у масама.
Снага и значај религије не треба мјерити способношћу колико вјера може бројчано окупити вјерника већ способношћу да оствари истинску духовну дубину вјере у човјеку која ту вјеру претвара у индивидуалну племенитост и хуманост.
Изгледа да је ту духовну дубину босански човјек проналазио у неамбициозном, неагресивном богумилству, окренутом обичном човјеку. Богумили никог нису прогањали, док су они стално били прогањани.
Изузимајући доба краља Твртка I Котроманића (друга половина XIV. стољећа) Босна је била земља нејединства због сталног одметништва обласних господара. Није то био само босански феномен у Средњем вијеку. У то се доба снага једног средњовјековног владара мјерила и по томе колико може учврстити средишњу власт.
У историји Босне само је краљ Твртко I, захваљујући својој величини али и срећним историјским околностима, успио с лакоћом учврстити своју власт и окупити све житеље свих религија под једну заставу и од Босне направити чудо Балкана.
Владар и визионар који се рађа једном у хиљаду година, Твртко је желио показати како заједнички интереси могу лако неутралисати и премостити дубоке разлике међу људима и религијама.
Ако се неко пита које је вјере био краљ Твртко I – а то данашње људе највише занима – најбоље је казати да је Твртко био своје вјере, а да је нарочито вјеровао у Босну!
Желио је направити велику мултиетничку државу која би напредовала кроз народно и опште јединство. Чинило се да је Босни била намијењена историјска мисија да постане средиште српског и хрватског јединства јер она је то у Твртково доба уистину и била.
Послије његове смрти, међутим, све се распршило и све је нагло стало. Усуд и нехај учинили су да је босанска традиција прекинута и заборављена као ријетко гдје у свијету. Заборав нас је појео а нико други до данас није био ни налик Твртку I.
Како вели Перо Слијепчевић ”судбоносна гранична линија између Истока и Запада пала је посред босанских брда, изгубила се у њима, испреметала. Босна је постала крвавом крајином, са менталитетом крајишника а не земље матице.”
У стољећима ропства која су долазила средњевјековно православље, католичанство, одлазеће богумилство и долазећи ислам међусобно ће се сукобљавати, правити јаз који ће се с временом учврстити и ушанчити.
Потомци некадашње браће из првих година османског доба послије неког времена сматраће једни друге урођеним непријатељима. Тако се код нас умјесто мултирелигијског раја створио свијет ирационалне опречности који непрестано производи мржњу и ратове.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Непремостиви јаз између вјерских или националних традиција никад није дозволио да се било шта јединствено ради, чак и кад су изазови који су падали по Босни тражили јединство. Оно је било потребно нарочито у хабзбуршко доба (1878-1918) јер већ постојећу издијељеност Беч је намјераво само додатно распалити.
За разлику од Османлија који нису свјесно изазивали раздоре међу религијама, Хабзбурзи су раздоре веома успјешно правили. Само малобројни млади интелектуалци све три вјере били су имуни на тај отров. Та су добра босанска дјеца јачала како босанску тако и југославенску свијест.
Поистовјећивање те двије наизглед различите али тако блиске свијести с нагласком на борбу за јединство различитости био је један од разлога што се током Првог свјетског рата није појавио нити један приједлог да Босна и Херцеговина врати своју државност и постане независна држава.
Било је то вријеме кад је југославенска идеја масовно освајала, покретала и зближавала људе у хабзбуршком дијелу јужнославенског тла па је на таласима југославенске солидарности и љубави Босна и Херцеговина ушла у заједничку југославенску државу 1918. године.
Ти су се таласи одбили од оштро стијење и вратили се као таласи разочарења и незадовољства многих. У првој Југославији (1918-1941) Босна и Херцеговина је живјела с невеликом самосвојности и равноправности и била је више административни него државни појам.
Упркос разочарењу и међунационалној подјели, који ће релативно брзо услиједити, југославенска идеја је остала довољно јака да у току Другог свјетског рата поново освоји, покрене и зближи људе.
Разочарења одмах иза 1945. године углавном није било, а као једна од шест република Босна и Херцеговина је престала бити административни а постала државни појам.
Зато не чуди што се у нашој култури сјећања доба СФРЈ представља као златно доба среће, поноса и заједништва о којима више о три десетљећа сањамо јер нам јава од 1990. до данас свакодневно избацује несрећу, срам и подијељеност.
Наши људи нису ни свјесни зашто је то било златно доба. Није то било због владајуће идеологије, није ни због братства о којем смо пјевали већ зато што је у земљи постојало јединство и заједништво интереса.
Може се казати да је Тито одиграо улогу Твртка I Котроманића, ујединитеља и лидера који је увезао у заједнички сноп људе свих вјера и створио те сплео и учврстио народно јединство.
Постоји једна ситна разлика у Босни и Херцеговини између социјалистичког и ововјековног доба: раније се јавно на само једном ТВ каналу промовисала љубав, а данас се на десетинама канала промовише мржња.
Само у 38 година Тврткове владавине и у 35 година Титове владавине Босна је била оно што може бити и што ће тешко икад бити, свијет јединства те хармоничне и интерактивне различитости. Све остало је било мучење.
Седам деценија је премало за срећу једног свијета старог скоро хиљаду година.
Историјска логика је командовала да се, као и послије Твртка који није имао досљедне насљеднике, и послије Тита, који је уклонио досљедне насљеднике, све уруши до темеља јер правог јединства и правих државника Босна и Херцеговина више није имала.
Трагедија идеје Босне и Херцеговине у посљедње три и по деценије огледа се заправо у томе што је рођена у недоба и у крви као наставак југославенске идеје, али оне идеје коју су сви редом у међувремену изгазили и уништили, како духовно тако и културолошки, како политички тако и војно.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
На том неупаљивом згаришту тешко је било, или немогуће, обновити исту или сличну грађевину која би почивала на чврстим темељима.
Убити Југославију почетком деведесетих година прошлог стољећа, убити је због њеног духа и њене велике али тада већ презрене идеје и на потпуно истим основама и у истом духу у затрованом, себичном и националистичком свијету створити нову и мању Југославију, Босну и Херцеговину, био је велики и тежак историјски изазов и задатак чије резултате и данас мјеримо, а које тешко било ко може назвати успјешним.
Овај кратки прелет преко историје Босне од настанка до данас има само један циљ: подсјетити читатеља да је Босна теоретски од свог рођења била оно што је теоретски и сада: мозаик религија и мост између религија, као и риједак европски мултиетнички рај.
Нажалост, у стварности Босна је била и остала свијет међуљудске нетрпељивости и мржње, земља недовршеног јединства, умртвљене снаге, уклети театар себичне особености и партикуларности те краљевство криминала и неуспјешне шароликости у којој су само криминалци свих нација остварили јединство заједничких интереса.
Наша је држава у сталном покушају да постане оно што би требала бити, али никако не успијева. А како изгледа та идеална држава може се видјети у пројекцији онога што је око двјеста величанствених одсањало и преточило у ријечи у Мркоњић Граду у ноћи са 25. на 26. новембар 1943. године.
Нажалост те ноћи, много већи број људи сањао је нешто друго, сасвим супротно. То супротно то је оно што је поражено 1945. година, али је оживјело послије Титове смрти и сваки дан јачало. То је оно што данас живимо.
Босну је увијек убијао раскорак између шачице херојских визионара, на једној, те залуђених и увијек антипротивних маса на другој страни. Од 1990. године нема више ни тог раскорака јер су мјеста херојских визионара заузели кримогени, несавјесни и неодговорни људи по мјери залуђених маса, па се заиста може казати да су масе добиле водство које су тражиле и које заслужују.
Слободан Шоја: Живот и прикљученија британско-француског Начертанија
Нашим људима нису више узор Твртко и Тито. Вратили смо се у средњевјековно вријеме обласних господара и османско доба засебних пашалука. Свак је завучен у властиту локалну националну заједницу гдје би желио бити неприкосновен, науштрб ширег државног јединства.
У тим националистичким торовима себичности свак гледа како да постане паша и мисионар који ће окружен раскошју и празним фразама створити у масама слику о себи као неустрашивом борцу за свој народ. А масе френетично повјеровати у све.
Затворени, заљубљени у себе и самодостатни они ће сваког дана, захваљујући медијима, причати дјеци ратне приче о себи као жртви и о другом као крвнику, да то дјеца добро науче, да знају ко им је највећа опасност.
Циљ је да различита дјеца кад одрасту наставе причати исту причу о рату – који свако зове одбрамбеним – и да свакодневно упозоравају свој народ на опасност од другог народа. Уз обећање да ће они учинити све што треба да свој народ заштите од ”непријатеља”.
Да, ријеч непријатељ за припадника другог народа може се данас у Босни и Херцеговини веома често чути, на свим странама, како у приватном тако и у јавном животу. Ми једноставно баш тако доживљавамо другог, несвјесни колико је то погубно и колико то онемогућава стварање јединства у земљи без којег слиједи колапс.
Држава нам је доведена у једну шаховски речено пат позицију из које нема излаза и у којој се без краја и конца понављају исти потези који ничему не воде и који само јачају нејединство.
Једини потез који све рјешава јест тражење и проналажење државног јединства на потпуно другим основама и са потпуно другачијим људима, али већ најмање три десетљећа води се бескрупулозна битка да се то не догоди.
Није дакле само проблем што код нас не постоји никакво јединство већ што се за њега нико не жели борити како треба. Ако неко покуша биће сигурно спријечен.
Наравоученије: обједињеним снагама Босна и Херцеговина може направити чуда, али се може у тренутку скршити или паралисати уколико у њој нема јединства. Тада пат постаје мат!
Извор: Аутограф.хр
