Пише: Слађана Вукашиновић
У јесен 2025. године, док Влада покушава да марже трговаца ограничи на 20 одсто, српска пољопривреда се суочава са структуралним проблемом који обликује земљу више од деценије. Упркос реалном расту БДП-а од 2,1 одсто у другом кварталу и предвиђаном расту пољопривреде од 9,5 одсто за целу годину, основни, хроничан проблем остаје нерешен.
Статистика некада говори сама за себе. Просечна нето зарада у Србији за јун 2025. износила је 107.075 динара (915 евра), док је медијална зарада била 83.525 динара (715 евра). То значи да половина запослених прима плату мању од 715 евра месечно. Када се то упореди са просечном годишњом бруто платом у ЕУ од 37.863 евра (око 3.155 евра месечно), постаје јасно да просечан запослени у Србији зарађује 3,4 пута мање од европског просека.
Истовремено, индекс цена хране у Србији је за свега 4 одсто мањи од просека у ЕУ, што значи да храна кошта скоро исто као у Европи. Међутим, због изразито нижих плата, српске породице троше пропорционално 45 одсто више својих прихода на храну него европске – за просечно трочлано домаћинство то је преко 37.000 динара месечно, односно више од 30 одсто укупних издатака.
Ланац вредности: Где се губи профит
Анализа три кључна сегмента ланца вредности открива системски проблем. На почетку ланца, у производњи, пољопривреда учествује, према тврдњама агроекономисте Жарка Галетина, у БДП-у Србије са око 10 одсто, што је дупло више него у ЕУ (3,5 одсто) и преко три пута више него у Западној Европи (мање од 2 одсто). Овај висок удео не говори о снази, већ о неразвијености других сектора. Према званичним подацима РЗС-а, пољопривреда је у 2024. години забележила значајан пад бруто додате вредности за 8,6 одсто, због сушних услова.
У средини ланца, у преради, крије се, изгледа, највећи проблем. Према недавној изјави министарке унутрашње и спољне трговине Јагоде Лазаревић, “просечна маржа у трговини претходне године износила је око 21 одсто, а у прехрамбеној индустрији више од 40 процената”. Ово указује на концентрацију профита у средњем делу ланца вредности, док се произвођачи суочавају са ниским ценама.
На крају ланца, у трговини, према истраживању РЗС-а спроведеном за потребе Владе Србије у 2023. години, просечна стопа бруто марже за све посматране субјекте у трговини на мало прехрамбеним производима износила је 14,9 одсто. Највећи трговински ланци остварују укупну маржу у вредности већој од 5 милијарди динара, према подацима министарке Лазаревић, што указује и на приличну концентрацију профита у финалном делу ланца.
Најјаснији показатељ проблема види се из упоредних статистичких података. Према званичним подацима Министарства пољопривреде на основу статистике РЗС, извоз пољопривредних производа достигао је 5,14 милијарди евра у 2024. години, што је за 9,5 одсто више у односу на претходну годину. У истом периоду увезено је пољопривредно-прехрамбених производа у вредности од 3,94 милијарде евра, чиме је остварен суфицит од 1,2 милијарде евра. Истовремено, резултати пописа пољопривреде из 2023. године показују драматичан пад сточног фонда: број говеда се смањио за 17,7 одсто у односу на 2018. годину (на 725.000 грла), број свиња за 30,7 одсто (на 2,26 милиона), а број коза за 31,5 одсто. Истина о спољнотрговинском резултату српског аграра не лежи очито у укупним количинама производње, већ у структури извоза и увоза. Србија извози житарице, кукуруз и сунцокрет као сировине по релативно ниским ценама, док истовремено постаје увозно све зависнија од готових производа. То као резултат има реалност у којој Србија остварује пољопривредни суфицит, а њени грађани троше пропорционално више на храну него Европљани. Користи од пољопривредног потенцијала не допиру до потрошача, већ се губе у неефикасном ланцу вредности.
Климатски изазови
Масимо Тореро, главни економиста ФАО-а, упозорава да је “између 2020. и 2024. године свет доживео драматичан пораст цена хране, који је покренут комбинацијом глобалних шокова без преседана. Ради се, тврди он, „скоро па о савршеној олуји која илуструје колико крхки остају глобални агропрехрамбени системи када се суоче са компонентним поремећајима“.
Не треба сумњати да је у оваквим „олујама“ земља попут Србије посебно рањива, јер зависи од природних фактора, без довољних система заштите.
Нобеловац Џозеф Штиглиц указује на глобални проблем: “Трошимо милијарде сваке године на пољопривредне субвенције, од којих многе помажу богатим комерцијалним операцијама да произведу више усева него што нам је потребно. Вишак притиска на светске цене жита, што штети фармерима у земљама у развоју.”
Трансформација пољопривреде из оне која представља извозни сектор уместо да робу пласира у прерађивачку индустрију није утопија – суседне земље су показале да је могућа кроз систематски приступ који захтева деценије упорности. Најупечатљивији примери долазе из непосредног суседства, где су неке и сличних капацитета и традиције успеле да превазиђу проблем потражње само за њиховим сировинама.
Италија је, рецимо, кроз систем ДОП (Denominazione di Origine Protetta) и ИГП (Indicazione Geografica Protetta) ознака успела да своје пољопривредне производе претвори у глобалне премијум брендове. Пармеђано ређано, који се производи само у одређеним провинцијама укључујући Парму, Ређо Емилију и Модену, данас се продаје по ценама од 25-40 евра по килограму на светском тржишту – што је осам пута више од обичног сира. Још драматичнији је пример сан марцано парадајза. Овај парадајз, гајен искључиво на вулканском земљишту региона Агро Сарнесе-Ноћерино близу Напуља, на светском тржишту кошта три пута више од обичног парадајза. Конзерва од 400 грама сан марцана у премијум ресторанима Њујорка или Лондона кошта колико килограм свежег парадајза у локалним продавницама.
Кључ успеха лежи у организацији – 2023. године формирано је удружење AssoIG, које окупља пет конзорцијума заштићених производа. Ови конзорцијуми не само да контролишу квалитет, већ и координирају маркетинг кампање, лоби активности и приступ ЕУ фондовима. Процес није био брз – требало је 30 година систематског рада да Италија изгради свој ДОП систем. Почетком 1990-их, италијански парадајз се извозио по ценама сличним оним по којима се пласира српски кукуруз данас.
Лекције из суседства
Хрватска је током последње деценије успешно репозиционирала свој агросектор кроз систем “Croatian Quality” и “Original Croatian “ ознака које промовише Хрватска господарска комора. Ови знакови су регистровани као интелектуално власништво и заштићени су на европским тржиштима кроз Мадридски уговор при Светској организацији за интелектуално власништво. Резултат је импресиван: хрватски производи са овим ознакама остварују 30-50 одсто веће цене од стандардних европских конкурената. Цроатиан Qуалитy мед се у немачким супермаркетима продаје за 12 евра за теглу од 500 грама, док обичан ЕУ мед кошта 7-8 евра. Посебно је занимљив приступ повезивања са туризмом. Органски произвођачи окупљени око удружења ЕКО Далмација организују ЕКО Фијеру у Сплиту, повезујући традиционалну еколошку пољопривреду са туризмом као “одрживијом активношћу” у односу на масовни туризам.
Можда још значајнији пример је Данска, која је 1990-их била позната првенствено по извозу житарица, баш као Србија данас. Трансформација је започета 1987. године доношењем првог закона о органској производњи у Европи. Резултати су одлични: данас Данска има преко 10% пољопривредних површина под органским режимом, што је дупло више од ЕУ просека. Дански органски производи носе премијум цене широм света – данска органска свињска јетра кошта 45 евра по килограму у Јапану, дански органски сир достиже цене од 60 евра по килограму у САД. Али што је још важније, Данска је постала нето извозник технологија за органску производњу.
Словенија показује да и мали играчи могу успети када имају јасну стратегију и фокус на квалитет. Земља је акценат ставила на премијум позиционирање својих аутохтоних вина и органских производа, користећи традицију која датира стотинама година уназад. Оранге wине, традиционални производ код кога се бело грожђе ферментира са покожицама (уместо да се покожице одмах уклоне као код обичног белог вина), а што даје вину карактеристичну наранџасту боју, у Словенији се производи вековима уназад, али је скоро нестао током 20. века због модернизације и државних кооператива.
Преокрет је започет 1990-их, када су словеначки винари Јошко Гравнер и Станко Радикон, који су радили у Италији, почели поново да праве оваква вина користећи традиционалне методе. Данас Словенија, упркос својој величини, представља један од водећих светских центара за orange wine производњу. Кључ словеначког успеха лежи у стратешком позиционирању. Уместо покушаја конкурисања великим произвођачима по количинама и цени, Словенија је orange wine позиционирала као “четврту боју вина” – уз бело, црно и розе. Овај производ се данас сервира у најексклузивнијим ресторанима са Мишленовим звездицама широм света, укључујући и неке словеначке ресторане, који су постали дестинације за винске туристе.
Стратегија ове земље била је нишна – фокусирали су се на премијум сегменте кроз комбиновање традиције, иновације и одрживости. Таквом стратегијом Словенија је успела да креира глобалну репутацију за премијум производе користећи своју традицију, географски положај и фокус на квалитет уместо квантитет.
Чешка Република представља можда најрелевантнији пример за Србију. Као постсоцијалистичка земља, Чешка је 1990-их имала сличну структуру – јака пољопривреда базирана на извозу сировина. Трансформација је започета 2004. године са “Czech Made” кампањом. Данас чешко пиво „бадвајзер будвар“, упркос вишегодишњим судским споровима са америчким „Бадвајзером“, остварује извоз од преко 1,6 милиона хектолитара годишње по премијум ценама. Чешка ракија од шљива “бохемија” продаје се у јапанским радњама по цени од 150 евра по флаши.
Мирослав Здравковић: Пољопривредна развијеност у СФРЈ по општинама у 1980. години
Елементи успеха
Анализа ових примера открива три заједничка елемента успешне трансформације. Свим споменутим земљама су биле потребне деценије за потпуну трансформацију. Италија је са ДОП системом почела 1992, а резултате види тек сада. У свим случајевима, држава је играла кључну улогу не кроз директне субвенције, већ кроз систем подршке брендирању, контроли квалитета и међународном маркетингу. Ниједна земља није покушала да конкурише по цени – сви су тражили премијум позиционирање кроз аутентичност, традицију или еколошке карактеристике.
Србија данас има све предуслове за сличну трансформацију. Има јединствена подручја (Фрушка гора, Копаоник, Златибор), аутохтоне сорте (чачанска родна, пожегача, сремска крушка), богату гастрономску традицију и географски положај који омогућава брзо приступање ЕУ тржиштима.
Септембарске мере ограничавања маржи могу донети краткорочно олакшање грађанима. Али дугорочно решење захтева да Србија престане да буде само произвођач сировина и постане креатор додате вредности – трансформација која може да припреми земљу за изазове наредних деценија.
Извор: НИН
