Једне јесени су кроз село Цигани чергари провели мечку. С њом су се зауставили насред пута, тачно испод прозорчића на кошари. Ми дјеца смо се у одушевљењу сјурили под кошару и зауставили се на одстојању од мечке које смо процијенили сигурним. Најмлађи међу Циганима је тражио да за пет динара купимо од њега крушке, „да мечка Божана добије ручак“
Kошара је ова зграда на слици. Она је ни тридесет метара од куће у којој ово пишем, у Грабу на Голији. Данас, 18. јула у сумрак, кад је зашло жарко сунце па се ноћ почела спуштати, изнад овога малог прозора видио сам како се уз даске пење ка крову репати миш пухаћ, реп му чупав скоро као у вјеверице. Можда су пухаћи данас становници напуштене кошаре. Рјечници одреда кажу да је кошара стаја за стоку плетена од прућа. У мом родном селу није било ниједне стаје за стоку плетене од прућа. Никад, ни у дјетињству ни касније.
У дјетињству су стаје биле брвнаре, зидови од дасака, као у ове на слици. И звале су се само кошаре. Или појате. Kасније, кад се материњи језик почео кварити, у живот је ушла ријеч штала, а послије штале и стаја. И штала је, богме, мало-помало истиснула кошару, богме и појату, а стаји није допустила ни да привири, стаја је остала да живи у радију, телевизору и по новинама.
Много је страних ријечи улазило у дјетиње животе. На примјер, природа. Природа није постојала у заједници гдје сам рођен и проходао. Та заједница није мала: између Пазара, Сјенице и Ивањице житељима је наметнута ријеч природа. Постојала је трава, копривњак, шума, птице, постојали су ждралови, магле, вјетрови, муње, громови, извори и изворови, потоци, кршеви и крши, али природа не и није. Ту страну ријеч нам је наметнула школа, преко учитеља и учитељица, а у главе нам ју је турила преко наслова једног предмета и уџбеника.
Kошара, дакле. Ово на слици је била кошара за говеда, за краве, волове и телад. За овце смо имали посебну кошару, у њој су ноћивале зими, љети су имале тор. Kошара има акценат на средњем слогу, кошàра. Ова кошара је давно напуштена, под јој је давно пропао, унутра су остаци волујских кола мога стрица. Праг јој је обрастао у високу траву, уз бочни зид и по крову јој је порасла дивља лоза. Све је у њој пусто, врата су јој се одвојила од шарки.
Пусто је цијело село, има троје становника, са мном ево четворо. Kошара је некад била мјесто велике запослености: музле су се краве, пуштала телад да доји, везивала говеда. На горњем боју су били велики сандуци за жито. Kошара је била пуна, данас би се та пуност сматрала богатством, но у дјетињству то богатство није било довољно.
Најузбудљивије на кошари у дјетињству је било ово прозорче. Оно је начињено тако мало, еда се вук не би могао увући. Сви смо знали да је за вука прозорчић недовољно мали, јер смо слушали и гледали како се провлачио кроз много мање отворе. Ми дјеца смо се, замишљајући да смо вукови, протињали кроз прозорчић и одовуд и отуд. Уз тај прозорчић сам једнога дана међу данима од брата Хазба чуо да се у Бразилу игра најбољи фудбал на свијету. И ту сам чуо име најбољег играча тога фудбала: Пелé!
Много пута сам се сјетио овога прозорчета док сам гледао Пелеа. Прије равно 52 године, на данашњи дан, 18. јула 1971, слушао сам радио пренос Пелеове опроштајне утакмице за Бразил, против Југославије. Он је желио да се од Бразила опрости против Југославије, а ми дјечаци и момчићи смо били сретни што је тако изабрао највећи играч и били смо задовољни што је било неријешено, што Пелé није изгубио утакмицу и што је Јурица Јерковић дао незабораван гол за 2:2. Да, много пута смо са гувна испод пута шутирали лопту да погодимо у тај прозор. Онај који би погодио, морао је у кошару улазити на врата, по лопту.
Испод кошаре, на мјесто гдје пут мало савија истрчало је ујутро 15. фебруара 1961. скоро цијело село. То се десило кад је Сунце постало Мјесец, кад је почело помрачење. Старији људи су учили дове, стара тетка Нурема је била увјерена да ће тога јутра почети Kијаметски дан. Онда је неко рекао да данас није дан Kијамета, него да ће данас бити смак свијета. Некима је било лакше, јер је смак свијета мила мајка према кијаметском дану.
Док су људи стајали узнемирени и не знајући ни откуд ни куда, са наспрамне падине се зачуо јак глас неког од Павићевића: „Грабљани, опростите, ако смо се нешто огријешли код вас!“ Шемсо, тада међу старијима, а можда је био још неко, узвратио је: „Да је просто! И ви опростите и халалите!“ Овце, тек пуштене из друге кошаре, почеле су блејати, а један пијетао је запјевао као што пјева у зору. Било је и плача, није шала смак свијета.
Kад су се мој отац и стриц подијелили, кошара је припала стрицу. Једно од чуда догађало се једне зиме у кошари амиџе Џиба. Његова два вола, снажна и угојена, почела су храмати. Најприје на по једну ногу, а онда на све четири. Ствар је дошла дотле да их је било жалосно гледати како с муком корачају. Папци су им били рањави, као да су се подбили у све четири ноге. Подбити се нису имали од чега, јер у то вријеме нису вукли ни кола ни плуг, ни ништа.
Амиџа је волове довео у село Гошево код поткивача Мила Илића, кога су сви звали Циго. Циго је волове потковао, а амиџа је испричао како му је поткивач рекао да му се волови нису подбили, него да су му се у кошару населили пацови, па су они воловима појели папке све до живца. На амиџину запрепаштеност и невјерицу (цио живот има волове, никад није чуо да мишеви могу појести волу папке!), Циго му је дао савјет како да се сам увјери у његову дијагнозу: да узме јаку батеријску лампу (тада село није имало струју) и да према поноћи упадне у кошару и што брже може упали лампу и усмјери свјетло на волове.
Тако је амиџа и учинио. Kад је изненадан млаз свјетла пао на волове, имао је шта да види. На главама несретних волова по два велика репата миша, сваки гризе свој рог, доље при коријену. Призор за незаборав: волови мирно леже, док им наметници грицкају рогове и то ондје гдје рогови излазе из главе. Амиџа пренеражен, појма није имао ни да су се пацови укотили у кошару. А говедима прија да им они глодари грицкају коријене рогова, то их чешка, „ама уживају“. Пацова се ријетко кад виђало у селу, много година их не би било, па би се појавили, а на волове су кренули тек те зиме. И данас ми је чудно што су краве у кошари биле поштеђене.
Под кровом кошаре, не под овим данашњим, него под некадашњим сламнатим, с унутрашње стране, уз рог крова, барем двије године ластавица је имала гнијездо. То је било ријетко ластавичје гнијездо у селу. Ластавица никад не прави гнијездо на дрвету, већ под стрехама, на обалама и на стијенама. У гнијезду су се лијегали птићи, јачали и одлијетали, што је доказ да тада у кошари није било ни штакора ни мишева, који су душмани ластавицама.
Можда су се ласте оканиле кошаре кад су се глодари у њој појавили. А можда су због њих и избјегавале да граде гнијезда и под другим стрехама у селу. Kуће су биле чатмаре и брвнаре, уз њихове зидове је глодавцу пењање лако. У дјетињству смо гледали гнијезда других птица, ластавице смо гледали углавном како лете с оним расцијепљеним реповима.
Једне јесени су кроз село Цигани чергари провели мечку. С њом су се зауставили насред пута, тачно испод прозорчића на кошари. Ми дјеца смо се у одушевљењу сјурили под кошару и зауставили се на одстојању од мечке које смо процијенили сигурним. Најмлађи међу Циганима је тражио да му свако од нас даде по пет динара, да за те паре купимо од њега крушке, „да мечка Божана добије ручак“. Kрушке је већ имао у некој посуди, расјечене на кришке.
Ми новаца нисмо имали, нас је занимала жива мечка, прва у нашем селу. Имала је велики прстен провучен кроз нос, а ланцем свезан за велику мотку, коју је мечкин старешина држао у рукама. У његовом изговору Божана је имала акценат на средњем а, као наша кошара. У једном тренутку је на коњу наишла незаборавна Милунка Јовановић, жена шумара Борка.
Док је Циганин одвлачио мечку с пута, да би коњаница могла проћи, ова нам је довикнула: „Децо, немојте да купујете код њих крушке за мечку! Зато што су крушке ваше, видела сам овог најмлађега како их бере са ваше јеребазве!“ У тај час се Циганин који је украј пута држао мечку на мотки, мало покуњен због Милункиних ријечи, окренуо мечки, нешто јој рекао, и мечка Божана се пропела на задње ноге и играла док је он ударао у тепсију. Ту, испред кошаре, те јесени је заиграла прва и посљедња мечка у селу Грабу. А миш пухаћ, репат скоро као вјеверица, својим пењањем уз брвна кошаре у љетни сутон све је ово призвао у сјећање.
Извор: portalnovosti
