Пише: Синан Гуџевић
Не знам која је прича боља. Час ми се чини “Arezzo”, час “Моја околина”, сутра ће то бити “Бадеми” и “Таван”, па сваки дан друге двије. А “Хармоникаш” свуда. Нема ништа за прескочити. Стручни термини су се залијепили за мене више из ове књиге него из свих досадашњих: евент, кринџ, офирно, шутка, семплери и лупери.
Недавно ми је дошла до руку још једна сарајевска књига. Издао ју је прије два мјесеца Портал слободе Номад (номад.ба), наслов јој је “Моје дубиозе”, аутор јој је Брано Јакубовић. Првих 1.500 примјерака је брзо распродано, припрема се друго издање. Књигу је уредила Ђана Каравдић, опремио Ведран Мујагић, за издавача Един Зубчевић.
Брано Јакубовић није било ко. Познат је и у Сарајеву и у свијету. Најпознатији је по свом рок бенду Дубиоза Колектив, у којем је он фронтмен, свирач и пјевач. Дубиоза из назива бенда добила је множину за наслов његове прве књиге. Његове дубиозе су приређене у 23 поглавља. Свака од њих је преписана из живота и то преписано је тако чаробно или, да кажемо сарајевски, зачарато дотле да некоме може дјеловати измишљено. Али зачараност није једино што ова поглавља чини привлачним дотле да се читају у даху и чине да се књига коју чине продаје тако да се у нашим приликама може звати бестселер.
Необичност грађе је пожељна да би олакшала приређивање, но аутор све то доводи до израза тако да његове приповијести држе читаочеву пажњу и притом повећавају његову уроњеност, што чини да се књига чита брзо и да чак и захтјевнији дијелови не замарају. Дођеш до краја и хоћеш још. Аутор је познат и потврђен музичар са великим искуством у концертима и као учесник и као техничка особа. Он све концертне реалије и сва сокоћала познаје, јер није само пјевао и свирао на концертима, него је концерте и припремао, не само оне свога музичког рода, него и друге, на примјер џез.
И он о томе пише као што дише, лако, не доцира, не захтијева ни фусноте ни библиографију. Његове су повијести лишене сваке испразности и сваког фолирања, он има шта да каже, и то што има казује. Читаоцу је празник кад га западне овакво штиво.
Брано Јакубовић је компетентан концерташ. Он је радећи логистику за концерте спознао каква је сила приредити јавни концерт. Читалац ће у тим казивањима имати утисак да присуствује концертној проби, позорница постављена, оркестар се уштимава. У поглављу “Носач звука” налази се драгоцјено свједочење о томе који је опис посла техничара иза концертне позорнице, који је поставио Хенри Ролинс:
“Слушајте сценског менаџера и изађите на позорницу када вам кажу да изађете. Нико нема времена за било какво пренемагање неке рок звијезде. Ниједан техничар иза позорнице није импресиониран јесте ли Давид Боуви или мљекар. Када се понашате као кретен, они су потпуно равнодушни за дјетињасте испаде за које можда мислите да иду уз ваш статус. Они су тамо сатима прије вас, граде позорницу, и ондје ће бити још сатима након што одете, да би је раставили. Требало би да њих западне ваша плата, а вас њихова.”
Из тога записа сазнајемо да је Јакубовић не само познавао човјека по имену Паоло Виањциа, него да је одлазио код њега у његову радионицу у Ослу. Виањциа је био славан џез бубњар, али је на сарајевском Џез Фесту био и тонац, ту га је наш аутор и упознао. И од њега, каже, учио да је главно правило – нема правила. Након “стажирања”, које он зове “шегртовање код Паола”, по правилима без правила запало га је да буде тонац у једној секцији на Џез Фесту Сарајево. Тек као самосталац, он спознаје колико мора спознати, и зној му хладан иде низ леђа, док зарађује мало, а учи много.
Он је у свом умијећу свакако достигао висине, али у периодима преиспитивања, друштво из бенда хоће да се теоријски усавршава. Фронтмен Брано признаје опуштено да се музичка теорија баш и не прима за њега. Не конта све те кварте и квинте, али хајде, све ће догодине бити лани. Он учи у ходу, учи пјешице и тек кад даде десет томова Принца Валијанта за Босову дисторзија педалу успијева да оствари “онај котрљајући брундави звук какав има Крист Новоселић на пјесми ‘Брид’”.
Дјечак заточен у опкољеном Сарајеву живи у свијету стрипова и свирања. Има слике, има тона. Кад је наступило какво-такво примирје, чуло се да је у СОС кући отворена рок школа. Оформљен наставнички кадар, кренули полазници, сви покушавају да му објасне квинтни и квантни круг. Све уџаба, на крају главе “Колекције” у којој је још и чаробна повијест о роза прангији (сиц!) кинеске производње, то јест о свиралу роза боје које је требало бити бас гитара за учење, брижни отац Брано, већ жалостан што му кћер Асја губи интерес за бас, уводи појачало потиштености “Сваки дан гледам ту розу прангију и контам: Ма, је ли факат тај квинтни и квартни круг толико компликован за сконтат?“
Ова безмјерно лијепа књига, пуна ведрине и кад говори о потонулости душе, настала је више силом прилика него стицајем околности. Умјетнику Брану умире отац Касим, исте године кад умре и Паоло Виањциа, свјетска санитарна полиција ставља свијет у пандемијску изолацију, престају концерти и окупљања, сужавају се кругови и кружнице, путује се с потврдама о негативности на вирус. Син Брано Јакубовић почиње да написмено наставља дијалоге и монологе са оцем и о оцу и свијету. Кад би Јакубовићеву збирку “Моје дубиозе” прочитао дугогодишњи предсједник европске заједнице неуропсихијатара Луиги Зоја, сигурно би у својој књизи “Хекторов потез” мало олабавио тврдњу како је фигура оца у наше вријеме скоро па одумрла.
Брано Јакубовић, испуњава очев аманет да за случај случајева, не прекида и не отказује концерте (“Мали, немој се зајебават да би случајно отказо неки концерт.”). Бенд је био на турнеји по Њемачкој кад је стигла порука да је отац преминуо. Сљедећег дана је био концерт у Штутгарту, и колектив Дубиозе Колектива је одсвирао и отпјевао концерт посвећен Касиму Јакубовићу, човјеку који је редовно долазио на концерте својих синова и друштва. Сједио би крај другог сина Дралета крај миксете, умотан у облак шутње, да боље чује звукове. Од тога концерта у Штутгарту, столица крај Дралетове миксете стоји увијек празна. А Брано зна да она никада није празна.
Двадесет и три дубиозе су само тако насловљене, аутор заправо нема ниједне, осим оне око које се све гради, Дубиозе Колектива. У поглављу ‘Дубиоза’ на Евровизији читалац спознаје како ‘надлежни музичари’ прате ‘вашар хипокризије, кича и очајне, најчешће покрадене музика’, те упркос свијести о вашару, знају да они на вашару не наступају не зато што не би хтјели него ‘јер смо тотални кокузи који немају пара ни да буду у оних small тридесетак’.
Та Дубиоза Колектив је фронтмену Јакубовићу омогућила да путује по свијету, да више ноћива у шареном дуњалуку него у својој кући. Он дјечачки признаје (све је у овим поглављима дјечачко, но без дјечачке злобе) да му је један од циљева у учењу свирања и пјевања био да му умијеће омогући да путује. Ми смо захвални Јакубовићеву музичком умијећу што нам је описао нека своја путовања, примјерице пут на концерт комбијем у Русију са цјелодневним и цјелоноћним дреждањем на пољско-руској граници. Један од резултата тога дреждања је и подвргавање Дубиозиног комбија скенирању. На 112. страници књиге има скен Дубиозе без анамнезе и дијагнозе. Ономе што се у том путописном запису доживљаја налази има да позавиде и најмаштовитији главороди свијета.
Дјечак Брано води своју кћер Асју на Belgrade Calling Фестивал на којем ће свирати и Дубиоза Колектив. Али отац има и тајну жељу да ондје њих двоје слушају и Public Enemy, који је имао важно мјесто у очеву музичком обликовању, још у вријеме кад је рани дјечак играо кошарку у пионирима КК Босна. Он води своју кћер кроз бекстејџ, кроз шарени народ музичара и техничара. У напетом ритму, какав ондје влада, он среће човјека по имену Chuck D, кога одавно жели и сања да упозна. И сретне га, случајно кад овај изађе из шатора, и посве се збуни и изгуби: “Моја рука је остала у зраку и даље хватајући кваку. Овоме је то било шега, па онако, да не испадне незгодно, ухвати ме за руку и рече: ‘Hey, I am Chuck’, намигну и оде.”
Па поглавље “Припадање”. Оно је похвала припадању, ево којем: “Често ми кажу да сам настао из мијешаног брака, а ја се противим, знам да то није истина. Знам да сам настао из љубави Касима и Наде. Касим није био муслиман нити Бошњак, а Нада није Српкиња нити православка, али су имали припадност. Касим је припадао Нади, а Нада Касиму. Тако су ваљда и мене научили. Тамо негдје у љето 2004. и ја сам припао својој Рахими, а што се тиче народа, народности, религија и странака…”
Не знам која је прича боља. Час ми се чини “Arezzо”, час “Моја околина”, сутра ће то бити “Бадеми” и “Таван”, па сваки дан друге двије. А “Хармоникаш” свуда. Нема ништа за прескочити. Стручни термини су се залијепили за мене више из ове књиге него из свих досадашњих: евент, кринџ, офирно, шутка, семплери, лупери.
И кроз њих чујем аутора како пјева само за мене и друштво на мераји:
Ти поред мене стојиш
Црно бијело да обојиш
А напољу је врева
И звуци Сарајева.
Извор: Портал Новости
