„Добро знај, Белведер није пао. А хелихоптер је ваш пораз“ – каже ми момак, који би по мојој процијени могао имати неких 24 или 25 година, док стојимо на цетињској аутобуској станици, чекајући превоз до Будве.
Одјевен је у навијачком стилу, попут јунака из енглеског филма „Football factory“: Носи црни качкет, фирмирану мајицу са крагном, кратки шортс и патике. Обраћа ми се као да је у неком заносу и под навалом емоција. Мисао често ни не заврши до краја,али не због тога што му недостају ријечи,већ због журбе да ми за кратко вријеме што више тога саопшти. Поред нас,на станици је и за наш разговор прилично незаинтересовани младић, за којег претпостављам да студира Музичку академију, будући да на леђима носи торбу са инструментом.
„Крајње је вријеме било да цетињска скупштина донесе одлуку о манастиру. Сад ће црногорски поп тамо да чита мисе и молитве“. Кажем му да се термин „миса“ користи у једној другој хришћанској конфесији. Такође сам га упитао и да ли зна било кога од тзв. свештенства да је из старе Црне Горе, а да је члан те посве необичне пара-црквене организације, за коју се он нада да ће ускоро „читати мисе“ у манастиру. Каже да му то није ни важно. Једино је битно да манастир коначно буде доступан и Цетињанима, јер, по њему, то до сада није био случај. Нема ништа против да и Срби тамо долазе, али се мора знати шта је чије. Мене је више пута видио како, пролазећи увече поред кафића у који он излази, идем у богословски интернат.
Распитивао се о мени, али ми је заборавио презиме, баш као и то које сам племе. Само зна да сам „однекле из Катунске нахије“. То га и највише буни, будући да никако не може да схвати како смо ја и људи попут мене постали „посрбице“. Сматра да је ту вјероватно у питању некаква црногорска пизма и инат, који су и њему самом неразумљиви. Ускоро је стигао и дуго очекивани аутобус. Иако је у њему било доста празних сједишта, млади комита је, ипак, одлучио да сједне поред мене. На питање да ли је запослен, одговара да није. Покушавајући да се нашалим и скренем тему са политике, кажем му да је он тренутно у фази коју Американци карактеришу као „between the jobs“. На то само одмахује руком и враћа се на њему битне теме.
Док говори, сво вријеме гестикулира рукама, повремено устајући са сједишта. Прича прилично гласно, као да жели да његову аргументацију против ‘великосрпске окупације “ чују сви путници у аутобусу. Са нарочитом пажњом га посматра двоје старијих француских туриста, којима је мало шта ту јасно. Но, ипак га са посебном пажњом и чуђењем слушају.
Каже да је белведерска ноћ нешто најљепше што му се икада догодило, те да ће је памтити читав живот. Заувијек у срцу ће му бити урезана енергија и занос који је осјетио код својих сабораца и другарица комиткиња. На све то,свечаним и важним тоном додаје:„Белведер је за мене нови Вучји до. О њему ће ђеца једног дана читати у историјским читанкама“.Питам га зна ли кад је била битка коју помиње и гдје се географски и просторно Вучји до налази. Каже ми да не зна. Његова искреност ме је изненадила, будући да је могао да одглуми да је љут што га то уопште и питам, те на тај начин избјегне одговор.
Даљи ток нашег разговора ми је открио једног у суштини доброг и простодушног младића, који живот проводи у лошем окружењу, у погрешном времену. Покушавао сам да га убиједим у то да је најбитније да нипошто не одлази код људи који се лажно представљају као свештеници, ма колико му то изгледало као „права црногорска прича“. Са Богом и са Црквом се није шалити! За остало како хоће. Не знам колико сам успио у том свом труду, будући да је без поздрава из аутобуса изашао на будванском булевару и запутио се у правцу Словенске плаже. Тамо ће посматрати море,док поред њега буде пролазио један сасвим други свијет, заокупљен неким другачијим,животним питањима. Са првим знацима сутона,кренуће према булевару у намјери да ухвати аутобус за Цетиње. И тако ће му проћи још један дан, слично као у пјесми загребачког бенда Хладно пиво, из времена кад су правили неку квалитетнију и искренију музику:
„Од буђења до дневникаубио сам још један данјош један круг на мом вртуљкусада сам ту, поново на почетку“ .
А живот пролази. Вријеме и смрт, ти сурови господари овога свијета, се труде да избришу или макар изблиједе многе тренутке које човјек сматра за свој живот важним. Ишчезне и изблиједи лако све оно што није везано за истинску љубав,вјеру и наду. Тако ће, прије или касније, изблиједити и сјећање на пламен ватре запаљених белведерских гума…
Павле Љешковић
Извор: ИН4С
