Пише: Ратко Контић
Наслов искључиво упућује на енглеску комедију из 1983. године и њену хрватску верзију „Муке по Ивеку“ из 2025. године.
Поставља се питање да ли влада законским рјешењем даје неограничену моћ АНБ-у, да ли ће „Први оперативац“ АНБ Ивица Јановић имати неограничена овлашћења у иницирању и примјени тајних мјера и надзора над цјелокупном коресподенцијом и архивама физичких и правних лица наше домовине? Или кадровска структура АНБ одавно нема капацитета да квалитетно прикупља оперативне податке са терена, па се најлакше некоме „накачити“ на телефон, компјутер и остала средства комуникације? И да ли би за то гласали неки који припадају већини у парламенту са веома негативним искуствима са сличним активностима у претходном периоду?
Истовремено, СДТ наводно утврђује да ли је Ивица кадровао у тајној полицији мимо прописа, да су наводно већ поништене његове одлуке у односу на прераспоред оперативаца. И може се рећи, муке по Ивици или онако слободно „Муке по Ивеку“. Имамо само једну цивилну тајну службу и морамо се суптилно односити према њој, иако она доскоро није имала такав однос према својим „циљним групама по унутрашњој проблематици“.
Како су повучене предложене измјене закона о јавним окупљањима, од ЕК је стигао захтјев да „Влада појасни измјене закона о АНБ“ па је повучен и тај предлог закона. Муке по Ивеку у комедији или муке по Ивици у збиљи и то на почетку мандата у којем би требало реформисати некадашњу тајну полицију коју је ДПС дуго, баш дуго времена потпуно приватизовао и подредио сопственим интересима на веома ружан начин. Наравно уз подршку својих тадашњих коалиционих другара. Неопходно је рећи да је бивши шеф АНБ Дејан Вукшић у кратком времену направио цивилизацијски искорак и представио јавности Црне Горе дио онога шта је све радила тајна служба до 2020 године, дјелујући као „партијска или политичка полиција“. Вукшић је, у суштини, створио услове да се покрене дијалог о расформирању АНБ под тим именом и начином рада и стварање потпуно нове службе безбједности утемељене на савременим модалитетима рада и строгог поштовања закона. Такође су створени услови да се коначно документациони фондови служби безбједности наших бивших домовина уступе аналитичарима, новинарима истраживачима, историчарима и онима који ће њиховом анализама и јавним публиковањем допринијети да се јасније разумију неки релевантни догађаји из наше ближе или даље прошлости.
Свим запосленима би се рјешења о радном односу могла привремено ставити ван снаге, без отпуштања било кога, а након спроведених процедура ангажовати потпуно провјерене оперативце – професионалце и обучавати нове, који би били носиоци другачије организације и рада тајне службе Црне Горе. Они који не би прошли процедуре могли би бити прераспоређени у друге организационе јединице МУП-а РЦГ.
Наравно да би све требало урадити уз неопходну обазривост једино према нашим обавезама које проистичу из чланства у НАТО. Што се тиче наше „унутрашње проблематике“ она се мора третирати другачије из више разлога. Интересантно питање је да ли ће Ивица нпр. подвести под екстремизам пријетње Ника Ђељошаја предсједнику Јакову Милатовићу и завести оперативну обраду над њим, уколико већ раније није заведена, због непредвидивости његових будућих понашања или утицаја на друга лица. Апсурдно је да се апострифирају различити облици екстремизама, које АНБ наводно прати, док у Скупштини Црне Горе и ван ње можемо истовремено чути најригидније облике вербалних екстремизама између политичких партија и њихових посланика. Или чињеница да су боље „оперативне податке“ у дугом временском интервалу имали или имају пар новинара истраживача или неке НВО него комплетна кадровска поставка АНБ. А потпуно је немогуће да о неким дешавањима из прошлих времена АНБ није имала појма и да није користила своја овлашћења. Или су морали да ћуте или су ћутали из страха. Или их једноставно није било брига? Да будем јаснији, подржавам примјену свих тајних мјера уколико се спроводе оправдано, по правилима и уз озбиљан контролни механизам, а прије свега квалитетан оперативни рад који обухвата потпуно провјерене изворе података и потпуно провјерене информације о субјектима примјене тајних мјера. И није лако Ивици, као што није било нимало лако Дејану Вукшићу. Разлика је што је Вукшић поступио на демократски начин упућујући апел јавности да нешто није у реду. До тога да је био довољно храбар да прикупи доказе који су исходовали кривичном пријавом и потенцијалним судским поступком. Ивица као да није спреман или довољно храбар да доврши оно што је Дејан Вукшић започео. И зато су муке по Ивици или у слободној интерпретацији „Муке по Ивеку“ веома очигледне. Само да на крају све не постане комедија.
Извор: ДАН
