Ako je veliki pesnik onaj ko ispeva ćutanja, veliki reditelj je svakako onaj koji ume da pronikne u tišinu i da njome gledaocu prenese snažne i duboke poruke života, čija je pulsacija nečujna za sve okrenute dinamičnoj, burnoj svakodnevici, opterećenoj raznolikim brigama.
Opredeljujući se da u formatu dokumentarnog filma predstavi život čoveka, vinara iz srpske enklave na Kosovu i Metohiji, koji u znak zahvalnosti nobelovcu Peteru Handkeu pokušava da napravi ploču i tako ostavi trajno svedočanstvo o ovom „svetskom“ čoveku koji je razumeo suštinu njihovog stradalničkog života, reditelj Goran Radovanović je stvorio film posvećen ne Handkeu nego Čovečnosti kao poslednjoj odbrani čovečanstva od sveta iz koga se proteruje sve ljudsko.
Slično Isidori koja je ostavila Njegošu knjigu duboke odanosti, a Peter Handke je svojim putopisom „Kukavice od Velike Hoče“ Hočanima svoju knjigu duboke odanosti, Goran Radovanović je tu knjigu ispisao filmskim jezikom.
Njegovi likovi nisu izmišljeni – oni su živi, autentični junaci jednog zlog vremena, istovremeno istorijskog i mitskog prostora, omeđenog zlom i nesrećom. Krećući se u skučenom fizičkom i metafizičkom prostoru, Radovanovićev junak, vinar predstavljen je kao neka vrsta modernog Sizifa, koji pustim sokacima velike Hoče kotrlja bure vina i čiji je stalni napor uspinjanja ka slobodi, simbolički snažno predstavljen uspinjanjem ka seoskoj crkvi Sv. Jovana Krstitelja, odakle je – gle čuda! – jedino moguće uspostaviti telefonski signal, odnosno kontakt, „dodir“ sa „spoljašnjim“ svetom. U njegovom neprekidnom i neposustalom naporu da istraje u svojoj ideji o postavljanju ploče, reditelj je izrekao mnogo više nego da je svog junaka pustio da priča o svojoj mučnoj svakodnevici. Jer, patnji nije potrebna priča. Ona je zgusnuta u oku majke za stradalim sinom, u jednoličnom tupom zvuku štake starog hočanskog lekara, u iskopanim očima svetaca na freskama hočanske crkve, u molitvi za postradale tokom rata; u strahotnu tišinu, koju preseca samo lavež seoskih pasa i zlosrećno gaktanje vrana, ali i neprekidno brujanje helikoptera KFOR-a koji nadleću hočansko nebo (ogledajući se u jednom drugom „nebu“ – porušenim spomenicima na seoskom groblju). Uopšte govoreći, dominacija tišine nad bilo kojom rečenicom u filmu, snažno je sredstvo kojom je reditelj uspeo da pronikne u taj „univerzum bola“.
Film obiluje snažnim simboličkim slikama i dubokim kontekstualnim značenjima koja se učitavaju u gotovo svakoj sekvenci, kao izrazitim kvalitativnim elementima, zbog čega se ne može tretirati kao klasičan dokumentarac nego kao film-simbol.
A možda je najizrazitija i najsugestivnija simbolizacija oličena upravo u onom drvenom krstu u flaši, koji vinar sklapa.
Nije li Radovanovićev čovek u filmu „Čekajući Handkea“ upravo to – raspeti krst u zatvorenom prostoru, u stalnoj težnji za slobodom, u stalnoj nadi i iščekivanju onoga koji je jednom došao i razumeo razmere njegovog stradanja. Otuda i zahvalnost kao inicijalna tema filma i čovečnost kao poslednja odbrana sveta, imaju karakter neposustale nade i neugasle vere u Čoveka koji će taj svet i spasiti.
Marija Jeftimijević-Mihajlović
Izvor: Fejsbuk
