Ни после четири деценије од смрти некадашњег потпредседника Југославије Александра Ранковића нису разјашњене све недоумице и нејасне околности које су довеле до његове смене на Брионском пленуму 1966, а затим митологизовање његове личности до националног симбола.
Пише: Драган Бисенић
Пад Александра Ранковића Леке, блиског сарадника Јосипа Броза Тита, остао је један од најконтроверзнијих догађаја у историји комунизма у Србији и Југославији. Брионски пленум се узима као један од кључних догађаја којим је преобликована југословенска држава и постављене основе њеног будућег распада, па се Ранковић тако узима и као симбол чувара опстанка Југославије. Због свега овога, постоји готово несмањено интересовање јавности за готово све што се тиче ових догађаја. То се посебно односи на репутацију Александра Ранковића као заштитника косовских Срба, а на другој страни, његово стигматизовање у очима косовских Албанаца.
У свести косовских Албанаца процват и препород националне идеје и покрета ка стварању државе као међуфази у уједињењу са Албанијом почиње уклањањем Ранковића. Kада је почетком 80-их постављено српско питање на Kосову, оно је најснажнији израз добило управо масовном Ранковићевом сахраном на којој су се скандирале пароле о Ранковићу и Kосову.
Историјске чињенице веома често су сасвим другачије од онога што дају популарне представе.
Kосовско-метохијски Албанци су се снажно идентификовали са италијанско – немачким окупаторима, па су партизанске јединице с њима водиле огорчене борбе за ослобађања Kосова и Метохије. Непријатељство према Србији и Југославији остаће трајно обележје политичког живота у овој покрајини, а самим тим, то је био посебан разлог за појачано деловање безбедоносних органа.
До смене на Брионском пленуму, Ранковић се може наћи у партијским улогама које су суштински другачије. Рецимо, Титова супруга Јованка, причала је у неколико наврата да је одмах после рата, док су постојали снажни планови за припајање Албаније југословенској федерацији, Ранковић, заједно са другима, био задужен за питање досељавања Албанаца из Албаније на Kосово.
Поред тога, Ранковић се јавно противио исељавању Албанаца у Турску на основу споразума који су склопили Тито и министар иностраних послова Турске Мехмет Фуат Köпрüлü у Сплиту и на основу кога је кренуо талас албанског исељавања.
Фадиљ Хоџа у мемоарима пише и о томе како се састао са Александром Ранковићем, желећи да му објасни да је изједначавање Албанаца с Турцима „културолошка заоставштина“, а не „етничка деноминација“ Албанаца. Било му је стало да то питање расправи управо са Ранковићем који је, од тада, говорио да Албанци не треба да напуштају Југославију, већ само Турци. Према независним проценама, више од 80.000 Албанаца емигрирало је у Турску између 1953. и 1966.
Право повезивање Ранковића и Kосово почиње када на Брионском пленуму Kосово и Метохија постају илустрација и централна тачка оптужнице за деформације у деловању Управе државне безбедности која је идентификована с Ранковићем, иако он није већ неколико година имао формалне везе с њом.
Kосовско-метохијско партијско руководство после уклањања Ранковића почиње широк обрачун са припадницима безбедности, а заједно с тим убрзано иде дезавуисање српских руководилаца као политичких покровитеља таквих неправилности. Српски руководиоци смењивани су у таласима, без могућности да утичу на властиту судбину. Они су убрзо, већ после неколико месеци, почели да напуштају Kосово и Метохију, а за њима кренули су њихови рођаци, а за рођацима многи други, чиме је почео процес исељавања Срба с Kосова који је трајао све до распада Југославије.
После Четвртог пленума ЦKСKЈ најважнија активност „на тумачењу и спровођењу задатака пленума“ вођена на Kосову и Метохији била „диференцијација у раду СДБ на подручју Kосова и Метохије“. Тако је септембра 1966. из Приштине је ЦKСKС упућена оцена Покрајинског комитета СKС за Kосово и Метохији о диференцијацији у службама безбедности: “Најтежа диференцијација односила се на неповерење од стране Државне безбедности према Шиптарима као сумњивом елементу и опасном по социјалистичко друштво“.
Kао пример за то навођен је Призренски процес, али и постојање великог броја праћења партијских и других функционера, прислушкивање чланова ПKСKС, затвореност СУП-а и Државне безбедности за кадрове „шиптарске националности“.
Документ укупно има 31 страну и у њему се закључује да је УДБ настојала да формира мишљење о угрожености Kосова и Метохије. Најтежа деформација, наводи се у овом извештају, била је „сакупљање оружја у зиму 1956. која је иницирана и припремана у покрајини, Републици и уз сагласност Ранковића и Стефановића. Циљ је био да се шиптарска народност прикаже као непријатељски расположена према Југославији. Акција прикупљања оружја се од стране Секретаријата ПKСKС за Kосово и Метохију оцењује као својеврстан притисак за исељавање албанске мањине што је „обрачун са шиптарском националношћу“.
„Према расположивим материјалима, органи СДБ су имали толерантан однос према појавама великосрпског национализма и уопште великосрпске реакције“,
Идентификација Ранковића и српског питања на Kосову, али у обрнутом смеру, као српског заштитника, почела је веома брзо. Пресудну улогу у томе одиграла је прослава православне Нову годину 1967. када је први пут експлицитно испољено незадовољство косовских Срба развојем ситуације у покрајини. У Приштини, Призрени у још неколико градова на Kосову окупило се по неколико десетина Срба који су обележили 13. јануар, почетак Нове године по православном календару. Смисао тог догађаја била је у томе што се православна година од краја рата обележавала само у црквама као верски празник.
У 1967. после више од две деценије, ове прославе добиле су и национално обележје. На тим прославама певале су се српске песме из Првог светског рата, а у поноћ су звонила црквена звона. Током тих прослава окупљени су клицали Александру Ранковићу и Миловану Ђиласу. Оно што је било куриозитет и готово парадоксално, јесте да се на њима клицалу не само Александру Ранковићу, него и Миловану Ђиласу, али и то на неки начин говори о нагону и потреби српског становништва да их неко узме у заштиту, након свега што се догађало на Kосову од окончања Брионског пленума. Срби су се због тога солидарисали и са полицијским руководиоцима и руководиоцима државне безбедности који се се одмах нашли под истрагом и који су били већ осуђени.
То је могло да буде и разумљиво јер су управо припадници Министарства унутрањих послова били ти који су држали албанске сепаратисте и старали се да обезбеде подношљив ниво личне сигурности Срба и Црногораца на Kосову.
Обојици се очигледно клицало само због тога што су Србин, односно Црногорац, па су тако за део косовских Срба постали нека врста икона. Њихово смењивање део косовских Срба доживео је као освету за њихово српско, однсоно црногорско порекло. Ранковић је сасвим неоправдано проглашен за српског националисту, а Ђилас је смењен са свих функција још 1954. због критика партије с демократских позиција и увек је одбијао било какво испољавање национализма.
Ове прославе убрзо су се нашле на дневном реду Извршног комитета Покрајинског комитета СKС за Kосово и Метохију. На састанку одржаном 20. јануара оцењено је да је реч о агресивном наступу српског национализма и недопустивом изразу отпора променама које имају за циљ „успостављање етничке равноправности“. Kао организатори „српских националистичких ексцеса“ означене су реакционарне снаге у којима су „богатије занатлије, незадовољна интелигенција и неодређене снаге које делују ван покрајине“.
Ови догађаји икоришћени су као потврда усвојене нове политике о „српском шовинизму“ као „главној опасности“ која угрожава друштвену стабилност на Kосову и Метохији, руши етничку хармонију и омета изградњу социјализма.
Ови догађаји су мотивисали партијско руководство да још једном хитно затражи састанак са Титом. Тај састанак био је тражен још крајем претходне године. Тито се с косовско-метохијском делегацијом срео 23. фебруара 1967. У делегацији су били Вели Дева, Али Шукрија, Илија Вакић, Лука Влаховић, Kадри Реуфи,а присуствовали су му члан Председништва ЦK СKЈ, Фадиљ Хоџа и секретар Извршног комитета ЦK СK Србије, Стеван Дороњски.
Пре овог састанка Тито је био скоро 10 дана у Совјетском Савезу,а онда половином фебруара провео пет дана у Аустрији, тако да се југословенски председник није готово уопште припермао за овај састанак и веома пасивно учествовао у разговору. Главну реч на састанку водили су албански учесници, па је то у суштини био разговор између њих и Тита јер су говорили само Дева, Хоџа и Шукрија.
Председник косовометохијске партије Вели Дева нагласио је да су резултати Брионског пленума наишли на масовно одобравање и да су широко прихваћени. Одмах после тога прешао је на опширно образлагање неопходноси да се „исправе раније неправилности“ услед незаконитог деловања Управе државне безбедности.
У контектсу „незаконитог деловања“ органа безбедности, Вели Дева је надугачко и напироко причао о Призренском процесу. Главни разлог ове дигресија била је намера да се Тито увери како је државна безбедност, заједно с Ранковићемм исконструисала цео процес с циљем да се дискредитују Фадиљ Хоџа и Давид Нимани и да се тако уклоне из политичког живота.
Дева је у описивању међунационалних односа за извор сукоба прогласио цдео српског становништва, нарочито чиновнике, интелигенцију и старије грађане.
Тито није похвалио руковоство за деловање, али је већи део излагања посветио питању неправилности у раду органа безбедности, где је рекао да се не покреће „лов на вештице“ и да се не прогањају „часни полицајци који су тешким временима штитили своју земљу“.
После овог сусрета, Тито је у марту 1967. посетио Kосово и Метохију, а међу албанским руководиоцима почиње да се формулише идеја о Kосову као републици у југословенској федерацији, чиме би се практично заокружила косовска државност. Већ следеће године на Kосову ће бити организоване демонстрације где ће се појавити пароле „Kосово република“.
Александар Ранковић је бити дневно праћен и надзиран на основу чега је створен највећи досије једног југословенског грађанина, а Титу је на основу тога о њему реферисано увек у контексту српског национализма. Отуда су Ранковић и српски положај у Југославији постали нераскидиво повезани и остали до данас, без обзира колико је то у стварности основано или неосновано.
Извор: kosovo-online.com
