У нашој културној политици неке су теме непотребно пренаглашене, а неке сасјечене у заметку и гурнуте под тепих. Пренаглашене теме својим идеолошким потенцијалом ометају културолошко сазријевање, попут задртих прича о 1918. години. Свако спомињање 1918. године мимо пратећих ријечи издаја и окупација државе изазива бијес у дијелу културне јавности повезане са идеологијом самобитности. Онај други дио културне јавности у 1918. години види резултате вјековних борби за уједињење и културно-образовни процват. Kада се форсира прича о 1918. години форсирају се заваде и расколи. Добро је познато, у било ком времену и на било ком простору, ко се радује подјелама и расколима и коме оне доносе корист. Још од доба Јулија Цезара зна се да апсолутистичка власт црпи моћ из сентенце Divide et impera (Завади па владај)
Kултура би требала да повезује а не да дијели друштво.
Теме свјесно сасјечене и гурнуте под тепих значе да се култура не жели суочити са конкретним друштвеним проблемима нити их анализирати и експлоатисати у свакодневном животу. Између осталих, свјесно потиснута тема је неосјетљивост црногорског друштва на глобалне процесе као што су пад Берлинског зида и крах комунизма. Отклон од ожилављеног и агресивног комунистичко-кадровског насљеђа које данас управља Црном Гором као својим приватним посједом никад није направљен. Штавише, наследници комунизма су идеологију искључивости подупрли и оснажили организованим криминалом у коме су разријешени сваке одговорности под изговором борбе за црногорску самобитност. Отварање фронта против неистомишљеника, односно, како их властодршци зову унутрашњи непријатеља државе свих боја осакатило је и маргинозовало друштвену улогу културу.
Црна Гора је мало друштво, веома малих потенцијала у култури. Ако сасјечете и гурнете под тепих све оно што не иде у корист владајућој партији и њеном хибридном „мултикултурализму“ ви сте уназадили културу и искомпромитовали базу за културни просперитет. Са црногорске културне сцене на беспризоран начин су елиминисане не само конкурентне културе већ и сви културни потенцијали који су пријетили да угрозе баналности ДПС идеологије. Урађено је то по Ждановљевом принципу. Жданов је постао идеалан образац црногорске културне сцене. Црногорски ждановизам је унапријеђен црногорским мултикултурализмом. Стари кредо да се омогући јавни наступ само оној култури која је подвргнута нормама владајуће партије у Црној Гори је допуњен додатком који сугерише да је пожељно пронаћи што шаренију поданичку и послушничку културу на мултикултуралној основи. Таква култура је празна и манипулативна. Што је мултикултурална основа? Технички гледано, црногорски мултикултурализам представља просте сабирке разних вјера и нација који имају чисто статистичку улогу мимо квалитета и истинског културног садржаја. Црногорска културна политика почива на статистици која заговара мултикултурализам као парципативно медиокритетство.
Такав мултикултурализам је у нашој култури представљен на свјесно лицемјеран начин. Kренимо од књижевности. Нема црногорских часописа у којима је могуће објавити дјело српског писца. Нема ни српских часописа у којима је могуће пронаћи црногорског писца. Бошњачка, албанска, муслиманска културна гласила такође слиједе партијске концепте културе. Онамо гдје постоје партијске коалиције на врху могућа је и културна сарадња међу књижевно амбициозним партијскиом чланством и симпатизерима.
У Црној Гори постоји четири-пет књижевних удружења. Свако има своја гласила, своје књижевне сусрете и вечери, своје датуме и награде које се ни у чему не додирују. Овакав, партијски концепт културе слиједе новинари, издавачи и струковна удружења разних врста, од фолклорних, завичајних, позоришних, до сликарских колонија и периодичних окупљања неког другог типа. Сва та удружења конкуришу за новац из буџета за културу. Kо прави селекцију у приступу буџету?
Селекцију праве људи који су унизили критеријуме у култури промовишући партијске интересе и техничку мултикултуралност. С једне стране имамо управљачко медиокритетство, а, са друге стране се као резултат таквог управљања средствима за културу појављује мултикултуралност искључиво у техничком виду. Имамо дакле културу лишену и квалитета и суштинске идеје мултикултуралности која би требала да израста из прожимања различитих култура.
Ако се културни развој уопште може упоредити са одрастањем и сазријевањем онда је црногорска култура у стању инверзије. Налази се у раном климаксу с тенденцијом кретања ка закашњелом пубертету. Наиме прогласили смо се културом старом хиљаду година, довољно моћном да сама собом попуни све рупе у идентитету и да га без по муке повеже са неким новим идентитетом који владајућа партија покушава успоставити. Из тог новог идентитета наша култура стартује ка одоцењлом пубертету у коме настоји поправљати све оно што су пропустили да „поправе“ наши преци. Црногорска културна политика је себи ставила у задатак да се врати вјековима уназад како би се борила против поробљивача наше културе из доба када нијесмо ни знали да та култура уствари и није наша култура.
Опсесије историјским неправдама и разним фетишима, гурнули су нашу културу ка именима и предзнацима (углавном српски и црногорски) и обећаној слави којом имена са предзнацима треба крунисати. Та имена се крунишу или патриотизмом или издајством. Оне које баштине културу српског језика, лектире и наслеђа црногорски политичари (ДПС и коалициони партнери) називају посрбицама. Оне који без провјера пристају на партијске интерпретације културе и историје називају црногорским патриотима.
Не видим како ће нас неко име у култури усрећити колико год му јаки присвојни придјев (црногорски или српски) наметнули ако иза дјела тога имена не стоји никакав вриједан културни садржај. Нажалост, драгоцјени културни садржаји у атмосфери овакве културне политике или су потпуно ишчезли или су потиснути на маргину.
На крају треба бити искрен и признати да у Црној Гори нема приступа култури мимо партије независно од тога да ли се ради о партијама црногорске или српске провијенције. Мањине су третиране коалиционим споразумима или везама са матицама.
И црногорским и српским културним садржајима није циљ да афирмишу суштину културе и рашире је у свом окружењу већ само да привучу пажњу свог национа, одрже подијељености у друштву и обезбиједе себи привилеговани статус.
