Поводом оптужби водитељке и продуценткиње емисије „Дневница“ Лејле Кашић за сексуално узнемиравање, огласио се музичар Антоније Пушић, познатији као Рамбо Амадеус.
Његово саопштење преносимо интегрално.
„Поводом несретног, немилог и непријатног догађаја у финалу снимања епизоде серијала “Дневница”, као и медијске халабуке која га прати желим да се огласим и објасним своје сасвим недолично понашање према новинарки Лејли Кашић.
Додуше, било би много лакше кад би било изнесено шта ми се то конкретно замјера, јер је у нашој комуникацији читавог дана била гомила неспоразума и неслагања. Овако изгледа као нека њена медијска тактика, али нека, ево покушаћу сам да таксативно набројим и признам сва моја недјела. Молићу дотичну госпођицу да ме допуни ако сам нешто од недјела заборавио.
Читав дан сам био надрндан и саркастичан због чињенице да сам тако брзоплето упао у нешто што никакве везе нема са мојим сензибилитетом и увјерењима.
Прије свега због мог противљења да снимамо јавно породицу којој се помаже и тиме је стигматизујемо у јавности. То ми је дјеловало ужасно сурово, нисам могао да појмим да је то некоме “cool” и да мисли да тиме чини добро дјело. Емисије сам чекирао површно, нисам ни примјетио да се породица којој се помаже излаже медијима. Противио сам се гласно пред сниматељском екипом, али пошто се читава локална заједница већ радовала да учествујем у тој добротворној акцији стављен сам пред свршен чин.
Није ми преостало друго не го да пиздим. На пример због продуценткињиног перманентог исправљања сваке моје реченице у вези било чега. То је требало издржати.
Затим због бестидног кокетирања, пренемагања, које ми је ишло на живце читав дан.
Због лажног моралисања и инсистрања на томе како је тај рад не знам колико хуман, а заправо се социјално угрожени излажу медијима зарад њене личне промоције.
Због чињенице да је генерални спонзор емисије фирма која има кладионице, а знамо да је то тренутно највећи проблем и најбржи пут ка сиромаштву против ког се овај серијал као бори.
Али да подсјетим, оптужен сам, и јавно осуђен због сексуалног узнемиравања и злостављања.
Ево да прецизирам.
Дотичну господјицу сам – док смо се приближавали кући социјално угрожене породице, савим непланирано пипнуо или пљеснуо по дупету или пак штипнуо, појма немам сад. То нема никакве везе са сексом, барем не с моје стране. Хтио сам да јој некако дојавим да немам више што, да ме је сатјерала у понижавајући положај. Некакав задњи покушај да одустане од грубог упада у интиму једне породице. Несретно артикулисан квази-другарски аларм. Сексистичан можда, сексуалан не.
Није то нико видио, није се ни она бунила, могао бих да негирам, али мрзи ме да фолирам. Нисам тај лик.
Дакле пљеснуо сам, пипинуо или штипнуо (ствар форензичке интерпретације) у трајању од једне секунде. Вјерујем да постоје сателитски снимци који то могу да потврде, данас се и онако снима сваки педаљ планете.
Нетом касније, током снимања, у станчићу угрожене породице, док ја лично нисам успјевао да контролишем своје огромно узнемирење, гдје сам псовао пред камером и друштво и државу због чињенице да морамо да просимо да би неким људима омогућили да плате дугове и напуне фрижидер, дотична је приказала пуну присебност и хладнокрвност.
Након снимања, на самом растанку, кренула је да демонстрира некакву позоришну љутњу и тражила да се извинем.
Након што није добила задовољавајуће извињење, кренула је у хистерични напад, толико јак да сам јој рекао да је лудача и да треба да се лијечи. То заиста искрено мислим и сад. Баш као што једнако мислим да је читава медијска сцена болесна, без скрупула, у којој се у одсуству јасних етичких начела прихвата „cancel“ култура – култура средњевјековног лова на вјештице само у ери мобилних телефона.
Наравно желим ту да нагласим да је мени сваки облик насиља према према било коме, а нарочито према дјеци и женама неприхватљив и гнусан. Али овдје заиста не осјећам да сам био насилан него да сам бранио сопствени интегритет. Мушкарац на њеном мјесту би прошао горе.
Знам да ће ме сада медијски сахранити што нисам прихватио доминантно друштвено лицемјерство и јавно се извинуо. Не могу. Огавно ми је да се извињавам особи за коју мислим да је манипулативна, девијантна и зла. Наравно да ми је жао што сам изгубио живце и додирнуо нешто што се не додирује без дозволе. Наравно да ми је жао што сам изгубио живце и дерао се. Није било у реду. Mea maxima culpa. Извињавам се свима онима који су од мене очекивали квалитететније понашање под притиском. Надам се да је ова наизглед техникалија у извињавању јасна.
Напомињем јер се тиме манипулише, да сам организацију Уницеф сам одмах следеће јутро, благовремено и самоиницијативно, усмено и писмено обавјестио да завршавамо наш аранжман док се случај не расвијетли. Они су одреаговали тачно онако као што ваљда морају.
Дебилна „cancel“ култура која појачава данашњу психологију стада неће ме натјерати да се сада плашим од пропасти мог угледа. Боли ме патка за јавни углед у ком је јавна сфера потпуно деградирана.
Кренули сте хаику, изволте. Могу да се извинем младој новинарки, искрено и дубоко, али само уз опаску да вјерујем да има дијагнозу и да по мом лаичком мишљењу треба да се лијечи. Можда и ја треба да се лијечим, ко то зна, није искључено. Ако сам урадио нешто противзаконито, платићу глобу, или идем у затвор, ако не будем имао довољно пара. Судећи према тешким криминалцима који код нас живе по гајбама с наногицом, а проводе се по монденским излетиштима викендом, за ватање за дупе у трајању од једне секунде не вјерујем да могу да прођем горе од тога.
Једино над чим тренутно имам моћ је да не дозволим емитовање дјелова емисије у којима сам ја. А оно што сте снимали тајно качите по друштвеним мрежама. Чим одробијам своје, почиње школа једрења.“
