Наши на срећу малобројни пописивачи су ваљда муљали око П2 образаца, који се односе на власништво стана. Колико људи ових ноћи неће мирно спавати? Колико народа ће да мисли како су баш њихове податке проневјерили
Чини се да много родитеља уче дјецу да варају, а не уче их да уче. Под рефлектором и пред камером изговори жена у емисији да је рођацима слала тестове те да није сигурна да то опет не би учинила. Било па прошло. Признала је, опрашта се, љута што не заборавља се. Све због топлих родбинских веза. Има једно име за то, прецизан термин, нешто што нам генерацијама ноге спутава, а зове се једноставно, непотизам.
Афера о преписивању рекла је све о будућности Црне Горе. Стигли су резултати тестова. Долазе генерације које ће у очи печатно гледати док руком отимају туђе. Тако су научени, видјели су да то пролази и да се то исплати. Видјели су и да су казне благе или никакве. Важно је што предаш, а не што у глави имаш. У школи су се понашали како су их у кући учили. Нема знања, али нема ни срамоте.
“Сви варају!”. То је врхунско оправдање за муљање. Изговор који све брише и потире. Доводи оне који се труде, уче и поштено раде у ситуацију да помисле да су луди, да су будале што и они не иду заобилазницом “као и сви”. Није луд онај што је на школи Преко Мораче написао графит “Ко учи знаће, ко краде имаће”.
На стубовима уличне расвјете могу се видјети огласи на којима пише “Бубице”. Некад су бубице по жаргону представљале луде идеје, својеглава особа се описивала као да има “бубице у глави”. Данас су бубице минијатурне слушалице, има их провидних или у боји коже, како би их професори теже примијетили.
Матурски испит је један од најважнијих испита за ђаке. Попис становништва је велики испит за државу. Али као што смо фулали на матурском испиту, појавила се екипа пописивача која је муљала и на попису. Користили су посебне хемијске, такозване “пиши бриши”. Диван је то назив, римује се, памтљиво је, предвиђено је да рјешава проблем кад погријешите па желите да поновите. Мијења оно што смо некад звали коректором. Нису те хемијске направљене да би стварале проблем, а створили су га пописивачи, јер су хемијске користили за малверзације.
Некад су у гласачким кабинама постојале хемијске везане канапом, да их људи не би крали. Али, машта је урадила своје, па су људи причали како те хемијске имају посебно мастило којим кад се заокружи одређени број, мастило изблиједи те се листић означи као неважећи или комисија уписује што им је воља “кад нико не гледа”. Брзо се параноја ширила, па су људи носили своје хемијске на гласање, свако своју. И ето, 2023. године стигле су праве пиши-бриши хемијске, користе се, а мастило час га видиш час га не видиш. Рукописи не горе, али мастило се изгледа брише лако.
За вријеме пољопривредног пописа 2010. године, један човјек у Кучима, тачније у селу Безјово, након што су пописивачи исписали податке о његовом домаћинству, окућници, стоци и живини, он је његовом пљоснатом мастиљавом оловком коју углавном користе зидари, на крај ставио свој потпис. Поносно. Упирао је, оставио траг дубоко на папиру, скоро да га је пробио. Значило му је да се изрази не само кроз потпис, већ кроз алатку коју најчешће користи. И то је у реду. То чак има смисла, тај потпис је емотиван и поштен.
Наши на срећу малобројни пописивачи су ваљда муљали око П2 образаца, који се односе на власништво стана. Колико људи ових ноћи неће мирно спавати? Колико народа ће да мисли како су баш њихове податке проневјерили. Ко зна колико људи се брине за своју имовину, иако суштински ти спорни пописивачи нису далеко одмакли у својим преварантским работама. Препис на попису им није упалио.
То је манир попут оног који користе шпијуни у филмовима. Тајне поруке се исписују лимуновим соком, па се појаве кад се пламеном загрије папир. Наш случај је супротан. Наше мастило нестаје, блиједе трагови, а на површину избија нечовјештво.
Оставили су дубок траг ти пописивачи, надајмо се да њихово (не)дјело неће изблиједјети, да неће остати заборављено и некажњено. За примјер, за почетак.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
