Пише: Драган Јаковљевић, редовни универзитетски професор у пензији
У погледу дилема око савременог тумачења Његоша, изазовну поруку је 2017. упутио познати књижевник и публициста Б. Брковић, устврдивши, да „право питање за данашњу Црну Гору“ „није питање да ли Његош, већ који Његош“! При чему се подразумева, да он „мора бити дио нашег модерног идентитета“. Притом се устрајава на томе, да велики писци „не постоје другачије до ли у свијести својих читалаца, дакле увијек у осећању и мишљењу актуелног поколења… Тако да прича о Његошу никада није прича о једном пјеснику и владару, већ прича о нама данашњима, какви смо да смо…“. Тиме се пак уводи у игру једно заправо двоструко релативисање разумевања Његошевог дела: Једно генерацијско, да је дакле свака нова генерација људи опуномоћена да конципира своје властито, особено тумачење тог дела; друго унутаргенерацијско, обзиром на осетне разлике у мишљењима и усмерењима између разних слојева једног те истог покољења. Таква двострука релативност може у принципу одвести и на странпутицу, уз ризик западања у једностраности и произвољности разумевања, те ка моделирању Његоша по свом властитом светоназорном и политичком лику. У сличном смислу је политиколог С. Павловић констатовао „да се Његошева поема (Горски вијенац) може читати на онолико начина, колико има читалаца кроз вријеме“. Овде се релативисање чак премешта са генерацијске разине на разину индивидуалних читалаца, чиме се у још већој мери отварају врата интерпретативном субјективизму. Са друге стране он, као изгледа и Брковић, паралелно са истицањем отворености за различите интерпретације уједно траже и уважавање историјског контекста у којем се је обликовало Његошево импозантно дело. Наглашавајући, да „не би требало да се чита изван контекста времена у којем је (Горски вијенац) настао“ (С. Павловић)! Таквом уобзиравању контекста се притом не придаје релативистички индекс, т.ј. изгледа да га се сматра у принципу интерсубјективно утврдљивим. Тако да бисмо онда имали једно узајамно неусаглашено двојство полазишта при тумачењу Његоша: са једне стране допуштање генерацијског и индивидуалног субјективизма читања његових дела, са друге пак признавање објективизма у презентовању историјског контекста тих истих дела. То сад само собом не мора значити противречност, али ипак генерише извесну тензију у склопу укупног приступа разумевању Његоша, коју би свакако ваљало осмислити. Питање је само, у ком правцу би то осмишљавање „свијести о контексту“ ишло.
Јасно је за сада то, да ови модерни тумачи напуштају начело „Читај како је написано“ и традирано схватање Његошевог књижевног наслеђа, његово посадашњење. Док до дискусије и размене мишљења између традиционалистички оријенисаних његошолога и модерниста не дође, указао бих на одређене приметне једностраности последњих, те и на препознатљиву политичку позадину њиховог приступа. Један од видова те једностраности састоји се у обраћању пажње на неки одређени аспект Његошеве поезије и његово пренаглашавање у односу на друге. Тако је рецио сликар Д. Поповић (ДАНУ), аутор контроверзног споменика Његошу на Цетињу истицао еротство и еротизам, са којим он тек бива комплетан као писац. Не изјашњавајући се притом о другим конститутивним аспектима, који су ваљда такође допринели његовој „комплетности“. Поповић међутим инсиситира, да се он „управо у еротизму“ и дакле ниучему другом „показује као пјесник“ – што је једно радикално једнострано гледиште. Поврх тога, он је више пута понављао своје наводно откриће, да је Његош „само стицајем околности постао владика“ (док је заправо „рођени пјесник“). У оваквим, наизглед безазленим примедбама, очитује се распрострањено настојање аутора датог профила, да Његоша дистанцирају од цркве. Таквом приступу могло би се противстави запажање професорице УЦГ С.Томовић-Шундић, да је Његошева религиозност дата „и по његовом васпитању и образовању, јер га је васпитавао један од најрелигиознијих духова Црне Горе, Свети Петар, његов стриц“! Штавише, та религиозност је од „најдубљег типа“, и његов најдубљи „свјетоназор је религиозни“: „без религиозне мисли не бисмо имали ни Његошеву мисао, нити бисмо могли да имамо „Лучу“ и сва његова друга дјела“. На позадини те и такве његове религиозности, можемо онда сматрати да је његов положај владике пре био примерени позив, него тек пуки случај (како то покушава сугерисати Д. Поповић).
Б. Брковић је пак и уз позивање на раног Крлежу настојао да пласира тезу о својеврсном превазилажењу хришћанства уз приклањање паганству код Његоша. Притом се истиче, да је у његовом „промишљању свијета“ наводно на делу надвладавње Божанске „врхунаравне (тј. натприродне) сврхе“. Сам Крлежа је био устврдио: „он је смисао збивања почео откривати искључиво у човјеку самом и тако се опрао од мутне и нечисте врхунаравности“, те да „управо ово ослобођење, ова катарза од свих сврховитих бића вишег реда, представља основу формулу за поимање његове поетске мисли“. Но ради се нажалост о једном изразито једностраном и површном читању Његоша, формулисаном у историјском контексту владавине марксизма и са њиме повезаног полетног атеизма у послератној Југославији, које би тешко могло бити признато као меродавно. Пажљивије сагледано, из Његошевог дела се напротив не може елиминисати „богочовјечанска перспектива“ (С. Томовић-Шундић). Сога је и академик ЦАНУ, професор УЦГ С. Јелушић констатовао „непрекидну присутност темељне идеје Бога“ у његовим књижевним списима, те приметио: „Оно што је карактеристично за Његоша јесте управо његова темељита бивстствена, суштинска религиозност“.
Политичка позадина модернистичких читања Његоша садржана је препознатљивим начином у једном упорном настојању, да га се дистанцира од цркве, народа и Косовског мита – у складу са њиховим властитим политичким опредељењима. И за сада нису у изгледу коректуре у том спорном стремљењу.
