Четвртфинале мастерса у Мадриду. Велики Надал игра против младог и кочоперног Алкараза. Алкараз не зна за пораз посљедњих мјесец – два…. Закони природе су неумољиви. Присуствујемо ли детронизацији послије 20 г? Не мислим на дуел ове двојице, него на коначну и дефинитивну смјену генерација? Гледајући како млађи мете терен са старијим током првог сета, размишљам како ништа боље неће проћи ни Новак већ сјутрадан. Млади Карлос је право чудовиште. Оно немилосрдно. Да не трошим ријечи: Надал нема никакво рјешење и дјелује безизлазно. 6:2 први сет за Алакараза.
Други почиње у истом ритму. Надал једва успјева да сачува свој сервис. Све личи да ће да се понови просли сет. Надалов израз лица и кретање на терену изазива сажаљење. Није лако гледати потпуно беспомоћног бившег шампиона. Од тог шампиона остао је само понос. Не предаје се иако у сваком сегменту игре бива надмашен из поена у поен. Али… Рафа не одустаје.
И – у сред борбе, Алкараз подвија зглоб на клизавој шљаци. Лагана повреда која га малчице блокира. Надал – преокреће! Неправда? Завјера Неба против млађег борца? Ако мене питате: награда Неба за старијег витеза. За оног који је упркос тоталном безизлазу и очигледном стрмоглаву и даље стајао на црти. Бар да би испоштовао правила игре. „Сви што губе се љуте“ а који губе не воле да губе… само су ријетки, Надал и Ноле – у овом случају… чији порази су тежи него порази осталих. Па ипак…не бјеже са губилишта. Велики наклон за великог Рафаела. И поклон са Неба – Богу хвала
Алкараз је добио трећи, одлучујући сет. Меч се заиста претворио у размеђе тениских епоха. Присуствовали смо нечем потпуно новом. 19- годишњак, тако лако и тако… свима да буде јасно… помјерио је Краља шљаке у историју. А овај текст је био нека мала ода величанственом спортисти и правом хероју овог спорта
Оливер Јанковић
