Пише: Владимир Коларић
Јуче је преминуо значајан аустралијски писац српског порекла Б. Вонгар (Сретен Божић, Банумбир Вонгар, 1932, Горња Трешњевица код Аранђеловца – 2026, Мелбурн, Аустралија).
Како Александар Петровић у поговорима његових дела преведеним на српски каже, Вонгара бисмо слободно могли назвати и српским писцем, тиме што је у своја дела о судбини Абориџина и искуству колонијализације уградио и српско историјско и културно искуство, укључујући и дух наше народне поезије. И тиме што је његово писање понудило нама чини ми се важан и потребан поглед на то искуство, који га ставља у контекст колонијализма и цивилизацијски мотивисане сегрегације, али и истиче његову различитост и драгоценост у односу на оно цивилизацијски фаворизовано.
Код нас је у једном тренутку доста промовисан, касније него што је требало, разуме се, и нисам сигуран колико се то примило и утицало на наши књижевност и културу. За то су, поред поменутог Петровића, били заслужни и моја професорка Љиљана Богоева Седлар, од које смо ми на ФДУ први пут уопште чули за њега, и не само чули него добили и валидне интерпретације, затим Радмила Настић, Универзитет у Крагујевцу, часопис Кораци, издавачка кућа Јасен и други.
Прочитао сам већину његових књига и Дингово легло бих свакако препоручио као незаобилазно, као и роман Раки и збирку песама Билма, уз наду да ће Вонгар добити место у нашој кутури и културном памћењу и искуству какво заслужује.
Извор: Владимир Коларић/Facebook
Пише: Борис Трбић
Вести о Вонгаровој смрти умножавале су се како се појачавала његова изолованост и сужавао круг људи којима је у дубокој старости био окружен, проводећи дане на последњој станици, у старачком дому. Тако смо и када смо чули да је преминуо (била је то друга или трећа таква вест) били скептични. Овај старчић нејаког гласа некако се увек појављивао када би се посетиоци дрвене куће у јужним предграђима забринули, спорим кораком, носећи пластичну кесу из набавке, и улазећи у незакључану кућу у којој је (веома дугим) ланцем био привезан динго.
Аустралија је због географске удаљености веома специфична када је у питању наша емиграција. Осим политичке и економске емиграције, људи који су се бавили друштвеним наукама или креативним радом су у раним годинама после Другог светског рата били углавном изоловани и нису често путовали у матицу. Политичка емиграција то није чинила из очигледних разлога. Сретен Божић који је у овој земљи провео више од шест деценија припадао је економској емиграцији и према сопственом сведочењу, рад у изолованим деловима земље довео га је у контакт са индигеним заједницама. Тако је веома брзо постао свестан стања у ком се те заједнице налазе и потребе да се о томе нешто каже, упркос отпору државних и корпоратних фактора и покушаја да се ти гласови утишају или ућуткају.
Оно што је Вонгар урадио данас би било немогуће пре свега због односа према идентитетској политици. Особа која није индигеног порекла не би могла да говори о стању индигених заједница. Међутим, присуство аустралијских Абориџина и њихов однос према њему, чување визуелних и аудио снимака у великим аустралијским библиотекама и однос неких од најважнијих писаца ове земље према њему сведоче о афирмативној улози коју је Вонгар имао говорећи о оном што се догађа у изолованим деловима земље. О сетлер колонијализму и његовим последицама. Његов рад на афирмисању позиције индигених заједница, као и на указивању на ендемско сиромаштво и незавидну позицију у оквиру аустралијског друштва је за оно време био важан и револуционаран. Иако невеликог формалног образовања, био је свестан чињенице да етнографски рад на терену представља изузетно важну компоненту документовања тог стања. Снимао је, бележио и сакупљао. Знао је колико је то важно. Учинио је колико је могао, и наставио је да то чини без обзира на отпоре.
Када је у питању однос према најважнијим светским интелектуалцима оног времена, важно је нагласити да су постојали контакти, али да је све најважније ствари у животу, писање, и борбу за афирмацију одређених истина, поднео сам. Човек непорецивог талента и изузетне воље, деловао је често конфузно. Само наизглед конфузно. Кућа у којој је живео, препуна рукописа, писаћих машина, у перманентном нереду, била је место где су долазили многи људи, где су живели дингоси (у једном тренутку: 6), где су становале књиге и прекуцани текстови стари пола века. Тридесет година је говорио да то неко треба да среди. Ко? Тако је и говорио. О Србији и Југославији, међу којима није правио разлику, говорио је позитивно, као месту сиромаштва и сталне борбе. О селу и породици је говорио с љубављу, али без идеализација.
Разговори и интервјуи са Вонгаром били су дуги, фрагментисани, као изолована острва у којима вас је остављао да се сами снађете. То су покушали многи који су му били блиски, и међу њима и Сима, Стојанка, Тамара, Петар, Ружица, Драган. Његове речи (вербални фактор није био јак: помислите на интервјуе са Петром Лубардом које можете наћи на ју тјубу) су значиле много када се над њима замислите, ’дубоко слушате’, и покушате да распакујете значење након извесног времена. И као и у Вонгарovом писању у центру свега је био етички ангажман, промишљање другог и другости и (не)правде као људског усуда који нас повезује.
И тај етички ангажман који је обележио његову књижевност и животни пут остаће упркос отпорима и наметнутим контроверзама најважније обележје његовог рада.
Извор: Борис Трбић/Facebook
