Црвено-бели су надиграли Партизан 2:0, головима Охија Омоиџуанфа и Александра Катаија, чиме су се вратили у трку за шампионску титулу и смањили разлику на два бода.
Дан касније у односу на меч на стадиону „Рајко Митић“ време је да се изанализирају утисци, поделе главне улоге и опишу неки преломни моменти.
Ми смо издвојили пет ствари које су обележиле „вечити“ дерби, неке лако уочљиве, а и неке које су можда промакле некима или су биле испод радара.
Тачније, оно што сам успео да видим из новинарске ложе стадиона највечег српског стадиона, а без накнадног гледања.
Победник
Као и увек прича креће од победника и то је у овом случају тренер Црвене звезде Дејан Станковић.
Не мали број њих је преврнуо очима када је видео прву поставу без отвореног јуриша на победу, са Славољубом Срнићем у вези у тренутку када се очекивао офанзивац између Милана Павкова или Ел Фардуаа Бена, али управо је тај потез био онај који је одредио дешавања на терену.
Писали смо већ да је Станковић тренер који воли да се прилагођава противницима, чак и у току меча (читај Брага), да је спреман да понуди више система, а један од њих је практивао за Партизан попут камелеона када је у опасности.
А Станковић је био пре овог дербија, свестан да му и реми одузима титулу, урадио оно што ради камелеон када застраши противника – промени се.
И попут познатог гмизавца који мења боју, Станковић је успео да камуфлира тактику и избаци Партизан из најјачег колосека – контре и игре у транзицији из блока, што јако добро ради.
Срнић је био тај који би трком спречавао најјачи адут Партизана, а уз Секуа Санога и Гелора Кангу је добио битку у везном реду.
У пољу у коме има највише „мина“ у дербијима и где се добијају битке…
Оно што су напред урадили Мирко Иванић, Катаи и Охи је последица свега тога. Не срљајући у „готов производ“, већ чекајући прави тренутак и најмање ризичан.
Кроз посед јер је у том сегменту Црвена звезда најјача. На својој кожи су осетиле и звучне европске екипе. Неретко физички и тркачки моћније, али и за такве има рецепт.
Без обзира што ће бити опречних мишљења да Звезда мора увек да игра лепшаво, са више младих играча, Станковић је показао да зна да игра на оно што је најбитније – резултат.
На крају је то највеће мерило. У Италији, где је тактика измишљена, је као фудбалер зарадио надимак „Змај“. Можда је време да у тренерским водама добије нови, само са мало другачијим карактеристикама…
Губитник
Када један тренер добије дерби логично је да други буде губитник.
Александар Станојевић је био тога и свестан већ на полувремену судара на „Маракани“, што је и сам признао.
Човек који је у првом мандату био специјалиста за дербије није крио да је погрешио у избору појединих играча, свестан да је пре само три дана имао европску утакмицу са прашком Спартом.
Станојевић је остао доследан зихерашком избору, водећи се крилатицом да се добитна формула не мења, али модеран фудбал изискује искакање из шаблона, што можда најбоље може да се види у Премијер лиги и честим ротацијама.
Да, истина је да Станојевић и нема дугу клупу, али је било видљиво да појединци не могу да изгурају две озбиљне и напорне утакмице у само неколико дана и тако нешто је уочио тек на паузи између два полувремена.
Направио је троструку измену, али је било већ касно са два гола заостатка…
Овај дерби је изгубио, али ће прилику за поправни имати на још једном у плеј-офу и у њему би овај пораз могао да „поништи“.
Како би из ове улоге прешао у коначног победника. А то се на крају највише рачуна.
Обратити пажњу на 27. минут
Један битан податак, који ће многима можда бити тривијалан, али је такође одредио ритам у Партизановој игри.
Жути картон Саши Здјелару за повлачење Иванића са леђа. Судија Срђан Јовановић, за разлику од његових претходника, није „штедео“ ниједног играча, што најмање одговара баш капитену црно-белих.
Мислим да је познато (мада, има неких који се неће сложити) да је Здјелар често излазио као тихи јунак у дербијама, добијајући мали милион дуела (читај Марко Марин зна), чак и тако што је ишао преко дозвољених граница. Што је у оваквом судару легитимно. Наравно, у зависности од критеријума…
Међутим, за овај меч му није погодовао.
Жути картон га је исекао, није смео да иде пуном снагом (као што ради) у сваки дуел и у том делу је оштрица Партизана отупела. Тако нешто може да се види код првог гола Звезда приликом центаршута Милана Родића, а онда и код другог када је исто био деконцентрисан.
Искључење у самом финишу само је последица свега тога. Партизанов моторино, супротно од судара са Спартом када је био можда кључни играч, је подбацио у дербију.
Амбијент за десетку
После дуго времена видели смо дерби пред пуним трибинама.
Максималних 45.000 на стадиону „Рајко Митић“, смањених за тампон зоне, допринели су да амбијент буде фантастичан.
Навијачи су положили као ретко кад раније у целокупном пакету, није било инцидената (за услове нашег дербија максимум) и туча, а бука се чула са свих стана.
Када се прича највише о терену онда је јасно какав је „вечити“ дерби био…
Не кажемо да је био спектакуларан фудбал, али далеко од тога и да се мерило време у прекидима, свирали фаулови на неколико секунди или „дувала“ лопта у вис.
Било је шта да се види!
Милош Симановић
Извор: Б92
