Јуста Гранта Хонорија је живела у 5. веку и била је рођена сестра императора Валентијана III, али о њему није имала високо мишљење. Како је била старија од њега, тешко јој је пало да нема никакву моћ у земљи само зато што је жена. Уз то, улога коју јој је брат наменио – да остатак живота проведе у хришћанском целибату, била јој је неприхватљива.
Из свог дома у Равени годинама је играла дворске игре којима је покушавала да што више повећа свој утицај у империји. Међутим, 450. године чини се да је отишла предалеко. Одиграла је један јако ризичан потез, и сва је прилика да је била надмудрена.
Хонорија је, како би избегла слање у манастир, послала писмо Атили Бичу Божијем, владару хунске империје која се простирала од Црног мора до граница Италије и Немачке, страху и трепету Европе и Азије. У писму му је објаснила свој деликатан и непријатан положај, те га замолила да јој дође у помоћ.
Мистерија писма са прстеном
Права садржина писма је остала непозната, као и разлози и околности под којима је послано. Једино око чега се и стари и модерни историчари слажу јесте да је писмо постојало. Такође, већина се слаже и да је уз писмо Хонорија послала и прстен, мада око тумачења тог потеза постоје спорења. Иако једни тврде, а у њих се упорно сврставао и Атила, да је прстен био доказ да је Хонорија Атили понудила брак, историчари се слажу да је прстен био послат као доказ аутентичности писма, а не брачне понуде.
Писмо је Атили стигло у, њему, савршеном моменту. Већ годинама је од Источног римског царства узимао годишњи данак у злату, и једино природно решење је било да крене да напада и западне делове Европе, јер су још само они остали непокорени од стране премоћне хунске армије.
Западно римско царство је већ увелико изгубило и последње обрисе застрашујуће војне силе која ју је красила у прошлости, а ни политички није стајало доста боље. Шпанија, Галија, Италија, иако неформално, биле су у рукама обласних господара, и тешко да је над њима Валентијан III имао фактичку власт. Његова власт састојала се од тога што се и у то време сматрало да његова позиција има континуитет са државом која се звала Римска република, а која је еволуирала у царство.
Питање мираза
Атила шаље писмо Валентијану III у коме га обавештава да је управо испрошен, да му је његова сестра Хонорија понудила руку, коју је он прихватио. У писму је поручио цару да се не устручава око мираза, који би по њему требало да је бар пола царевине.
Цар је остао згранут. Убрзо су довели и Хонорију на двор. Она је негирала да је понудила брак, али је признала да је тражила помоћ од Атиле, јер није желела у манастир. Цар се нашао у јако незгодној ситуацији. Како обавестити најмоћнијег човека на свету да не долази у обзир да “прљави варварин психопата” ожени сестру Римског императора, Цезаровог и Августовог наследника?
Прва Валеријанова помисао била је да сестру осуди на смрт и тако реши проблем. Ипак, на наговор мајке, Гаје Пласиде, поштедео јој је живот, али је одлуку о њеном одласку у манастир преиначио у уговорени брак. По његовом избору”
Атили је написао да одбија да му да сестру за жену, те га је истим и обавестио да ће она управо да се уда за сенатора Басија Херкулана. Атила је одлучио да игнорише такав царев став те, иако без младе у поседу, одлази да узме мираз који му припада. Са педесетак хиљада прекаљених ратника Атила се сручио на запад према римској провинцији Галији.
Прегазивши данашњу Немачку, и уништавајући град за градом, остављајући иза себе незапамћену пустош, ушао је у дубину провинције, све до града Орлеана, у потрази за Визиготима. Визиготи су опљачкали Рим и Апенинско полуострво неколико деценија раније, и причало се о баснословном благу које су са Апенина однели у своју нову постојбину у Галији.
Међутим, непобедиви ратник је свој први пораз доживео управо у бици за мираз. На Каталаунским пољима, 451. године, хунска војска, потпомогнута многим варварским народима Азије и средње Европе, била је поражена од комбиноване војске два љута непријатеља, Римљана и Визигота. Атилин продор на запад је заустављен, а Галија је сачувана. Иако је са собом носио велики плен од пљачкања бројних градова, Атила је био принуђен на повлачење.
Атила анте портас
И док се вест о битки ширила империјом, а цар одахнуо избегавши велики пораз, није пуно прошло до следећег великог шока. Атила није желео да војску, поражену на Каталаунским пољима, врати осрамоћену у своју панонску престоницу. Одлучио је да барем доведе младу, ако није успео мираз. Године 452. на запрепаштење тадашњег света, прелази Јулијанске алпе и свом силом упада у северну и североистоцну Италију.
Хуни, и иначе познати као специјалисти за опсаде градова, посебно су се, по варварству, истакли у рушењу Вероне, Милана, Бергама, Бриксије и Аквилеје. Иза њих је остала апсолутна пустош. Потпуно напуштени градови, становништво протерано или побијено, а срушено је било све што се могло срушити.
Након овог похода, избеглице из Аквилеје су, бежећи пред Атилом, основале град Венецију, а Аквилеја је, после хунског вишенедељног дивљања, престала да постоји.
Папа против “божијег бича”
Шокиран развојем догађаја, цар Валентијан III напушта престоницу Равену као небезбедну и склања се у Рим. Али, у Риму постоји нови газда – Света хришћанска црква, која схвата да је долазак цара јако опасан за град. Шта ће се десити са Римом ако се, тек што се опоравио од хорора који су иза себе оставили Визиготи, на њега сручи највећи освајач градова?
Атила се улогорио на северу Италије, и послао ново писмо римском цару, поново захтевајући да му да његову младу. Уместо одговора, стигла је делегација из Рима коју је предводио папа Лав I.
О чему су тачно разговарали ултимативни варварин и хришћански првосвештеник било је предмет различитих тврдњи кроз историју. Док једни тврде да је Папа достојанством очарао дивљег Хуна, други су склонији мишњењу да му је понуђен огроман новац, а трећи сматрају да су се у разговор уплели и божји знакови… Тек, чињеница остаје да је, након сусрета са папом, Атила са својом војском отишао из Италије и вратио се у своју престоницу на реци Тиси.
Разлоге за овакав потез вероватно треба тражити у комбинацији поменутих разлога, уз притисак глади и болести које су већ нагризале његову војску. Није била занемарљива ни војна претња са истока, јер је цар Источног римског царства Марцијан у Константинопољу, одлучио да престане да даје данак Хунима и да притекне западном делу у помоћ, па чак можда и нападне само средиште Хунске империје.
Повратак без принцезе
Атила се из овог похода вратио са незанемарљивим ратним пленом, али и са првим великим поразом. Вратио се и без своје младе, римске принцезе, којој се након удаје за сенатора губи траг у историји.
Следеће године, након велике прославе у част Атилиног, још једног у низу, венчања са германском младом, “цар варвара” је издахнуо у брачној постељи, прве брачне ноћи. Није много дуже поживела ни његова огромна империја.
Извор: Историјски Забавник
