Политички актери који баштине припадност епохалној политичкој промјени од 30. августа 2020. године, а то су, да подсјетимо, ПЕС „апостоли“, бивши ДФ-овци, те „храбри“ борци против мафије и Јоков СНП, не би смјели допустити да поред њих „живих“ пролази као смислен онај наратив, што га емитују ДПС и СДП агитатори, као и преостале преживјеле летве великог дукљанског бродолома.
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
А то је наратив по ком, упркос свим нашим разликама треба да нас уједине евроатлански идеали и грађанске вриједности, а њима „ко бива“ припадају управо ДПС и СДП. Извините бркам ванпарламентарни СДП и овај СД са ДПС листе, али то му дође исто.
И то не исто у погледу „проевропског, грађанског и секуларног“, коме они кажу да припадају, него му то дође исто у погледу перманентне и системске борбе управо против тих вриједности. Урушавање институција, промовисање култа личности „једног вође“, организована корупција и монопол партијских елита и њима оданих предузетника, сукоб са црквама и вјерским заједницама, идеолошка окупација Јавног сервиса…
Дакле, са овим снагама нема договора. А то није само декларативна теза и неки теоријски став. Не, то је принцип који води широком консензусу 50 посланика већине. Само такав консензус може привољети и загријати мањине да се таквом покрету прикључе. И само такав недвосмислен консензус може да остави ДПС без подијума за плес.
Све друго оставља простор за неке бочне перверзије, какву је 2022. извео др Дритан Абазовић и због које, управо он, сада виси као најнестабилнији члан тог договора. Због чега бих му препоручио мало више покајности у наступу, а мало мање дрчности. Сад, кад је кампања за нама, а озбиљан политички посао испред нас.
До читања у новом броју.
