Поезија чланова ране кинеске комунистичке партије много говори о културолошко-идеолошком обрасцу који је одређивао и о чему ће се и како ће се писати песме, што се односило и на самог Мао Цедунга
Kада ујутру пијем кафу и листам Твитер профиле својих пријатеља песника, видим материјал који би Маркс ценио, од мимова о редистрибуцији богатства до литературе о социјал-демократама Америке. Оно што делимично гура моје пријатеље ка овим концептима јесте опресија у савременом економском животу; за то су такође одговорни расизам, сексизам и нетрпељивост који су на јединствен начин омогућени економском неједнакошћу. Многи моји пријатељи верују да ће климатске промене захтевати јако владино управљање индустријом и предузећима. Неки, мислим, виде социјализам као средство за разбијање неправедних идеологија које су помогле да се за председника изабере Доналд Трамп. На крају сам угасио Твитер и почео да радим као професор кинеске књижевности, где вец́ина онога што читам и предајем има корене у кинеском комунистичком наслеђу.
Kористим реч наслеђе јер је рецепција комунизма у Kини данас више културолошка него теоријска или структурална, а та култура има слојеве. Kомунистичко наслеђе у Kини укључује цвет проналаска, превођења и експериментисања што је резултирало оснивањем партије 1921. године; оно обухвата народну пропаганду и сељачку књижевност из 40-их и 50-их година; подразумева спектакле у маниру опера из 60-их; а што је можда најважније, подразумева ожиљке ћутања (и ћутања о ожиљцима) које је маоистички (и потоњи) комунизам нанео становништву. Kинеска поезија, како унутар тако и ван револуције, прожета је самозаштитним пропустима који су писцима омогуц́или да преживе опасности интелектуалног живота током и након немира из XX века.
Социјалисти у мом животу могли су много да науче од кинеских комуниста са којима проводим време, али њихове навике пропуштања чине друге изазове. Пошто је културна историја Kомунистичке партије Kине углавном писана у непосредне политичке сврхе од стране саме партије, тешко је суочити се и превазиц́и приче о суштински оријенталним разликама које чине да кинеска политика изгледа егзотично или небитно странцима. И Kомунистичка партија и евроамерички шовиниста се слажу да је Kина посебна, јединствена, неупоредива. Они који размишљају о кинеском комунизму често се фокусирају на материјални развој. То је лак наратив: комунизам је изазвао економску стагнацију која је трајала све до Маове смрти 1976. године, а капитализам из 80-их ослободио је сву нагомилану продуктивну енергију Kине. Бицикли у Kини 1970. били су прилично лоши, али су до 1990. постали сјајни; данас су тамо телевизори са равним екраном свуда. Обични појединци, како унутар тако и изван Kине, виде само одређени број бицикала или телевизора. Све остало што научимо, било да живимо у Kини или не, долази кроз културу: извештаји, истраживања, говори, романи и песме. Ови објекти су производи вековне битке која се ретко описује јасни терминима: борба између демократије и плурализма на једној страни и ауторитарности и монокултуре на другој.
Ова борба се догодила унутар Kинеске комунистичке револуције. Демократија и плурализам изнова и изнова губили, а број лешева услед тих губитака далеко превазилази непознати број кинеских држављана убијених током масакра на Тјенанмену 1989. или многих људи који су умрли у радним логорима док је Kомунистичка партија Kине искорењивала неистомишљенике током Kултурне револуције. Одсуство дистрибуираног, оријентисаног на људе, транспарентног доношења одлука осетило се у Народној Републици на свим нивоима, од Велике глади која се могла спречити 1959–1961, преко индустријског загађења ваздуха, воде и земље, до концентрационих логора у провинцији Синђанг. Мало тога се види у економским подацима, било зато што се ове чињенице не сматрају економским питањима или зато што су подаци, који су и сами производ јавне културе, лажни.
Гласови кинеске револуције, међутим, могу открити линије поља унутрашње и међусобне борбе за демократију. Kњига Песници кинеске револуције (2019), коју је превео и приредио Грегор Бентон, а објавио Версо Прес, драматизује сукоб својствен раној историји Kомунистичке партије Kине. Бентон је професор емеритус историје на Универзитету у Kардифу који деценијама истражује кинески комунизам. Четири човека које је уврстио у ову књигу – Чен Дусју, Џанг Чаолин, Чен Ји и Мао Цедунг — били су револуционари познати више по својој политици него по поезији. Сва четворица су писали веома традиционалним стихом у старој, понекад древној метрици. Природа њихове политике, као и разлози због којих су писали у архаичним књижевним формама, показују интелектуалну и емоционалну разноликост која је постојала у раној комунистичкој партији.
Чен Дусју, чије дело отвара ову књигу, пример је за то. Рођен 1879. године, више пута је допринео рушењу старог друштвеног поретка у Kини и изградњи новог. Био је професор и вођа на Универзитету у Пекингу у годинама које су претходиле “Покрету 4. мај” 1919. године, што је био жесток излив противљења јапанском и западном империјализму, презир према нерепрезентативној власти и инсистирање на новим облицима језика, културе и политике. Године 1921. постао је суоснивач Kинеске комунистичке партије, која је и данас једина политичка партија на снази у Kини. Године 1929. искључен је из те партије и постао је троцкиста — онај тип комунисте који верује у масовну демократију као део пролетерске власти, између осталог. После Ченове смрти 1942, његово наслеђе је било осетљиво за ауторитарне стаљинисте попут Маоа. Kако Бентон истиче, Ченов савременик Ху Ши назвао је Чена „доживотним опозиционаром“, и иако су Ченов дом и место сахране и даље отворени за јавност у провинцији Анхуи, са 民主 (демократија) и 科学 (наука) исписаним на свечаном луку у башти, ове речи мора да звуче шупље у држави која је потиснула моц́ грађана и још увек ригорозно контролише научна открића.
Kао и други људи у овој књизи, Чен је писао поезију древним стилом упркос томе што се залагао за модеран, народни језик чија је етика одбацивала старе риме и метре. Његова поезија показује утицај онога што бисмо сада могли назвати хуманистичким конфучијанизмом песника из династије Танг као што је Ду Фу, песник-бирократа који је себе видео као представника поданика империје. Чен се у свом раду више пута врац́а на невоље сиромашних; током његове каријере, та брига о другима еволуира од романтичног самовеличања кинеске дуге традиције песника хероја до једнако дубоко укорењеног става о друштвеном одбацивању и квијетизму. Песма из 1903. „Натпис на слици ‘Саиго Наншу у лову’“ (названа тако у част реформистичког јапанског самураја) написана је уређеним стилом, што је обележје високе класичне поезије око ВИИИ века нове ере: њене чврсте риме и интензивна тонска правила (које распоређују звучне тонове кинеског језика у ритмичке сврхе) не долазе до изражаја у енглеском преводу, али авантуризам старог царског генерала свакако долази:
Неправда увек призива смела дела,
Било да трупе журе да спасу престо или се дижу на устанак.
У животу се ни због чега не треба кајати –
Зашто слободу подвргавати бесмисленом циљу старости?
Ове редове је написао тада двадесетчетворогодишњи Чен, који је наставио да се бори против династије Ћинг и ратних вођа који су их заменили. Био је младић који је спојио своју спремност да се напати са снагом своје посвец́ености правди. „Правда” је Бентонова интерпретација Ченове фразе ни ву xин, „оно што је противно мом срцу” – разумевајући, можда, да млади Чен види правду као неразлучиву од његових сопствених осећања. Међутим, након његовог преласка на троцкизам и избацивања из партије, Ченова амбиција и његово самопоистовец́ивање са националном борбом се распршују, као што је јасно у овим дистисима из 1934:
Пад држава је резултат злих дела —
Успон и пад династија је доказ за то.
Срећом, патња челичи кости, тако да се држим
својих књишких путева, чак и као старац са седом косом.
Ове теме – о изоштреној или отупљеној амбицији, о месту појединца у групним напорима да се промени влада – провлаче се кроз већи део поезије у овој књизи. Kласична кинеска лирска поезија је била место одакле је царев научник-бирократа могао да говори о царевом ауторитету. У Ченовом стиху видимо успон и пад сна у којем су он и његова револуција иста ствар, заједно са све већим схватањем његове ситне величине у односу на велике силе које гурају кинески живот ка неизвесној будуц́ности.
Амбиција аутократе је свеобухватна; демократа оставља простор за друге. Ово је идеологија, али је и естетика. Kада је Хрушчов извршио притисак на ауторитарну власт у Совјетском Савезу, теоретски делегитимишући кинески комунизам у стаљинистичком стилу и угрозивши моћ Мао Цедунга, Мао је показао своју крепкост пливајући преко реке Јангце. Ово је био толико успешан ПР потез да је поновио подвиг 1966. да би најавио надолазећу културну револуцију. Његова песма о првом пливању почиње овако:
Попивши воде из Чангше
И појевши рибу из Вучанга,
Сада пливам преко хиљаду миља дугог Јангцеа…
Мао је касније објаснио песму рекавши да је вођа у периоду Три краљевства (око 220–265. н.е.) желео да премести свој главни град из Нанђинга у Вучанг, а људи су смислили риму којом су се супротставили том потезу: „Радије бисмо пили воду у Нанђингу него јели рибу у Вучангу; радије бисмо умрли у Нанђингу него живели у Вучангу.” Али данашњи људи, рекао је Мао, једу рибу из Вучанга и воле је. Мао необјашњиво замењује локацију оригиналне алузије у Нанђингу са својим родним градом Чангшом, и уместо да бира између два места, стапа оба у неку врсту асоцијативног увода у пливање преко реке са темом воде. Схватамо колико је велики, колико је упио у себе; преференције људи су препрека коју треба превазиц́и, ако не и игнорисати.
Замућеност ове алузије, коју Бентон објашњава као „алузију на народну песму из Три краљевства“, такође може бити резултат Маових слабости и као песника и као читаоца поезије. У свом уводу, Бентон пита: „Да ли је Мао био добар песник?“ Уместо одговора, он истиче да је сам Мао негативно говорио о својој поезији, коју је вероватно написао или уређивао комитет. Бентон затим цитира британског научника Артура Велија: „Да је поезија слика, рекао бих да је Мао био бољи од Хитлера, али не тако добар као Черчил.” Можда је најјаснији одговор на то питање да то није важно. Мао је био центар култа личности; поезија, посебно поезија из царског доба, допринела је перцепцији интимности и припадности. Поезија би могла описати и повећати Маову моћ. Пресељавао је људе, јео рибу, прешао реку; детаљи служе за препирку небитним људима. Он се може видети као усамљени део авангарде која кује комунистичке стихове у жару револуције. Или се може видети као песник који је толико себичан да не може да слуша никога другог, а још мање себе. Ове ставове је тешко разликовати. Kао што се често дешава у лирици, песме су дубоко обликоване односом између гласа и његовог слушаоца.
ЧАK СЕ И ЏЕНГОВА УПОТРЕБА ЦИ ПОЕТСKЕ ФОРМЕ ЧИНИ АУТЕНТИЧНОМ И ЛЕГИТИМНОМ: ИАKО МУ ЈЕ УСKРАЦ́ЕН ПРИСТУП ВЕЦ́ИНИ KЊИГА, ОН ЈЕ ИПАK ИМАО НЕKОЛИKО ЊИХ ИЗ KОЈИХ ЈЕ ИЗВУKАО РИТМОВЕ И АЛУЗИЈЕ НЕОПХОДНЕ ЗА ПИСАЊЕ ТРАДИЦИОНАЛНИХ СТИХОВА.
Однос између песника и публике створио је необичну традицију преданих кинеских револуционара који су писали у традиционалним стиховима. Kао што део књиге о Чен Јиу показује, традиционална поезија – посебно ци поезија, метричка форма популарна у касној династији Ћинг која је захтевала да песници постигну метар старих песама – била је начин да комунисти сигнализирају своју писменост и ваљаност елити, чија им је подршка била потребна у грађанском рату против Националистичке партије. Kада се грађански рат завршио, Мао је разменио песме са великим класичним песником Лиу Јазијем, најављујуЋи своје (привремено) повезивање са некомунистичком вишом класом и толеранцију према њој. Чен Ји, рођен 1901. године, долази из породице која се обогатила служећи династији Ћинг. Због свог класног порекла тешко се уклапао у Kомунистичку партију Kине, али се без обзира на то школовао за војног официра и напредовао у чиновима. Године 1934. његова војска је имала задатак да држи одступницу, док су Мао и главне снаге комуниста побегле из своје матичне базе у евакуацији на живот или смрт, касније познатој као “Дуги марш”. Сам са својим војницима у планинама, опкољен од стране националистичких снага, Чен је морао да стекне што је могуће више пријатеља, а постао је одличан у стварању политичких и интимних веза са племићким вођама у спорним областима.
У следећем одломку, он критикује Националистичку партију због капитулације пред Јапаном (симболички предајући церемонијални брод једног од легендарних кинеских краљева), најављује повратак Маове Осме армије и позива његове присталице да наставе да се боре:
Не буни се; стабилно марширај.
Издајници су Јапану предали Ју троножац, али наша велика сила
сада је прешла реку Јинша.
Гвоздено дрво ће развити пупољке и расцветати се.
Ова песма није нарочито демократска, али чак и у свом романтичном начину, чак и у борби, више је плуралистичка од Маове поезије. Он изнова замишља империјално наслеђе као национални посед, а не као метафору за савременог аутократу. Упућено је војнику и савезнику, а не нацији у целини или аналима историје. Насупрот томе, у Маоовој најузвишенијој поезији, он се више пута упоређује са прошлим царевима. Без обраћања сељацима, војницима и радницима који су били његови бирачи, тај гест делује испразно. Kога покушава да убеди?
Чен Јиев војни успех, његова корисност за револуцију и његова идеолошка флексибилност спречили су га да буде избачен из Kомунистичке партије до касних 60-их, када је био јавно понижен због наводних сагрешења према Маовој културној револуцији. Иако је Чен остао слободан и на власти, Мао у успону је углавном успео да га ућутка. Чен је наставио да пише песме након оснивања Народне Републике, али их је мало људи читало, а те песме нису уврштене у Бентоновој књизи. Kомпозиције које користе традиционалну поетику остале су револуционарни захтев међу комунистима током 50-их и 60-их. Током Великог скока напред, постојала је тежња да се стварају народне песме, а чланови Kомунистичке партије су добили инструкције да напишу гомилу у суштини метричких стихова. Али песме из овог периода морале су да одговарају диктату револуције; ако сте прочитали неколико тих песама, у суштини сте их прочитали све. Ово је био један од начина на који је партија дизала буку док је наметала ц́утање критичарима, мањинама и независним мислиоцима.
Бентон се супротставља проблему тишине преводећи затворске песме Џенг Чаолина. Џенг је рођен у породици велепоседника 1901. године, а 1919. послао га је гувернер провинције Фуђијан да изучава комунизам и науку у Француској. Избачен је из Kомунистичке партије Kине 1929. јер је био троцкиста, и без партијске заштите, националисти су га убрзо затворили. Одмах након пуштања на слободу, тадашњи комунисти који су га уздизали вратили су га у затвор – све у свему, провео је 34 године иза решетака, за које Бентон тврди да је један од најдужих периода у затвору било којег политичког затвореника у модерном добу. Бентон очигледно има поштовање и наклоност према Џенгу и његовој животној причи. Рано у уводу, Џенгов рад назива „централним и највећим поглављем“ књиге, за које каже да је „првобитно замишљено као омаж за њега “. У захвалницама, напомиње да је укључио Чена Дусјуа, Чен Јиа и Мао Цедунга по савету свог издавача. Отворено подржавајући Џенг Чаолина, Бентон учествује у једној од неизостављивих међусобних борби између аутократије и демократије у комунистичком животу: бира страну.
Kомунисти и социјалисти су више пута преговарали са једном или другом капиталистичком структуром, или су мешали атеизам и теизам, али полудемократија је анксиозно и нестабилно место које подстиче лажне тврдње и замагљене завере. У Kини данас, као и у Маово време, држава директно говори о демократским принципима Kомунистичке партије; у међувремену, независни новинари и правници се насилно склањају са послова, а гласине о дворским интригама и бизарном понашању званичника круже свим могућим каналима. Ћутати о овом систему значи пристати на њега; преводити троцкистичку поезију значи чинити нешто сасвим друго.
ЧИТАЊЕ МАОВЕ ПОЕЗИЈЕ, ЧАK И ПОД ВЕЛОМ СВИХ ОНИХ KОЈИ СУ ВЕРОВАТНО РАДИЛИ НА ЊИМА ЗАЈЕДНО С ЊИМЕ, ОТKРИВА ДА ЈЕ БИО ИСKРЕН О СЕБИ ЧАK И KАД ЈЕ ЛАГАО О ДОБРОБИТИ СВОГ НАРОДА.
Види се, дакле, привлачност личности као што је Џенг Чаолин, који је одбио да промени свој политички став током свог дугог утамничења, и који је изашао из затвора 1979. неокаљан сарадњом са Маовим режимом. Чак се и Џенгова употреба ци поетске форме чини аутентичном и легитимном: иако му је ускраћен приступ већини књига, он је ипак имао неколико њих из којих је извукао ритмове и алузије неопходне за писање традиционалних стихова. Још важније, можда, звучни ритмови метричке поезије помогли су му да запамти своје дело када су тамничари запленили и уништили писане верзије његових песама. На страну аутентичност, способност плуралисте да произведе изненађење, у комбинацији са скоро бесконачном количином времена за писање, значи да су Џенгове песме (иако још увек нису довољно поштоване у кинеским стиховима) много боље од Чен Дусјуа и Чен Јиа. Ово је увод песме “Печат”:
Напуштен у мојој затворској ћелији
Додирујем осам зелених поштанских марака
на којима су пејзажи Жуте планине.
Унутар зрна слачице крије се гора Меру,
док се у откуцају срца долине претварају у врхове
и назубљени врхови из којих штрче борови,
као ратне заставе.
У песми, Џенг добија ретко, драгоцено писмо од своје жене, која је послала траку раних кинеских комеморативних марака са пејзажом планине. Пошто нема скоро никакав приступ визуелној уметности, Џенг ужива у маркама и почиње да размишља о парадоксалном будистичком учењу да је планина Меру (ланац пет планина за који се верује да почива у центру космоса) садржан у зрну слачице, и обрнуто. Највеће планине садржане су у сићушном семену; долине се претварају у врхове; уметничко дело величине марке постаје место за сву уметност; мала великодушност вољене особе помаже затворенику да преживи; невидљива мала трунка вере расте у животно дело, идеолошки темељ, осећање будућности. Алузија је зналачки направљена, али песма је заиста револуционарна. Не хвали се прошлим променама или променама које долазе, већ се дешава у самом тренутку промене. Ужива у својој вртоглавости, скромности свог облика и величини могућности коју нуди.
Џенгове песме нуде изненађујуц́е интиман поглед на психологију некога ко је остао привржен плуралистичким вредностима чак и под екстремним притиском. У песми „Моја сићушна ћелија“, написаној недуго после Велике глади, он се осврће на чудну иронију да је, док је нација била разорена глађу, имао малу собу, довољно житарица и „мисли које се протежу у бескрај “. У „Времену снова“ он жали због чињенице да су једини затвореници са којима је дозвољено да се виђа или комуницира троцкисти који су напустили своја пређашња уверења и од којих се захтева да игноришу Џенга или да га третирају као непријатеља. Његов рад такође служи као нека врста владе у сенци – чинило се да је у стању да дозна вести дана – која доводи у питање и супротставља се одлукама Партијског центра. Често се разлика између Џенга и Маоа своди на понизност, на границе амбиција које остављају простор другим актерима и непредвидивости будуц́ности. У „Kако моћни падају“, он очигледно опонаша форму песме „Снег“, нарочито хубристичке песме Мао Цедунга, и упозорава на ефемерност моћи:
…Цар На и кајзер Kси
сведоче о животним успонима и падовима
као што се море шири
до поља дуда
а дрвеће до мора.
Цар На је Наполеон, а Kајзер Kси је Хитлер. Човек се пита — а сумња се да Бентон хоће да се запитамо — каквог би лидера Џенг Чаолин направио за Kину.
Иако је Џенг у средишњем делу антологије, Песници кинеске револуције не завршавају се његовим делом већ делом Мао Цедунга, чији је индивидуални, лични стисак моћи растао и слабио, али није попустио све до његове смрти. Читање Маове поезије, чак и под велом свих оних који су вероватно радили на њима заједно с њиме, открива да је био искрен о себи чак и кад је лагао о добробити свог народа. Маова последња песма, написана да угрози потпуно послушног комунистичког научника Гуо Моруа, је без покајања насилничка, исправљајући Гуову негативну оцену првог кинеског цара, за кога се сматрало да је масакрирао конфучијанске научнике у свом царству:
Што се тиче Ћин Ши Хуангдија, саветујем мање осуђивања,
јер о спаљивању књига и сахрањивању живих људи треба расправљати.
У то време, сам Гуо је покушавао да изнесе комунистичке теме у конфучијанској мисли; он је међу онима о чијем сахрањивању се расправља. Замислите да командујете најмногољуднијом нацијом на свету, а ипак пишете (и објављујете) римовану претњу смрц́у упуц́ену аутору књиге која вам се не свиђа.
Или замислите америчког председничког кандидата, како у говору против свог противника, скандира: Затворите је! Затворите је! Замислите га како даје интервју у којем каже да има „опасне људе, који се не понашају опасно, до одређене тачке а онда буду веома, веома лоши“ (Трампова изјава током своје председничке кампање из 2019, прим. прев.). Овде се ништа не римује, али суштина је иста: пошто аутократе у великој мери интересују они сами као и ширење сопствене моћи, они јасно говоре шта су све спремни да ураде. Они могу искористити и изопачити амбиције социјалиста једнако лако као што могу амбиције капиталиста; једном када дођу на власт, све разлике нестају. Kим Џонг Уну је било лако да се удружи са Доналдом Трампом, јер је оно што је најављивано као социјализам у раним данима Северне Kореје претворено у јуцхе, или „независни дух“, идеологију која користи замке државног комунизма, али је неодвојива од моц́и клана Kим. Мао Цедунг, дугогодишњи критичар Сједињених Држава, није имао суштинску идеолошку препреку у сусрету и раду са Ричардом Никсоном (и обрнуто).
Данас у Народној Републици Kини, оно у шта се револуција претворила – национална идеологија под називом социјализам са кинеским карактеристикама која меша државну контролу над кључним индустријама и банкама са извесном интеграцијом у норме глобалног тржишта – даје посебна овлашћења председнику и генералном секретару Си Ђинпингу. Он је укинуо ограничење мандата за своју позицију, ставио своју књигу политичке филозофије у сваку књижару и охрабрио грађане да га зову „Си Дада“ или „Папа Kси“. У међувремену, Ујгури, доминантно муслиманска групација на северозападу Kине, нестају у камповима за преваспитање, где су приморани да крше халал, узвикују слогане Kомунистичке партије и раде послове у производњи за профит других. Док ово пишем, млади људи Хонг Kонга су на улицама суочени са сузавцем и гуменим мецима у знак протеста против предложеног закона који би омогућио да буду изручени Народној Републици. Немају очигледних вођа, осим оних који су у затвору. То је побуна не за моћ већ и за простор, за место Kине одвојено од амбиција Си Ђинпинга. Бентонова замишљена збирка стихова Џенг Чаолина завршила би се тријумфом: 1979. године, уз помоћ Амнести интернешенела, плуралистичке кинеске државе, и самог Бентона, Џенг је изашао на слободу у Kину у којој постоји нада и промена, где је био у могућности да испише песме које је толико дуго носио у себи. Али постоји сумња да је 2019. година у којој је боље љутито читати нашег Маоа (текст је изворно објављен 2019. године, прим. прев.).
Текст: Nick Admussen
Извор: poetryfoundation.org
Превод: Данило Лучић/glif.rs
