Србија није фактор од кога зависе исходи светских сукоба. Али јесте фактор мира и стабилности на Балкану. Или: не може се градити стабилни и просперитетни Балкан на рачун српских права.
Било је нешто мистички предвиђајуће у књизи песама „Зидови”, за коју је од најширег и најразноврснијег критичарског жирија Енес Халиловић пре пар година добио Награду „Меша Селимовић”. Лауреат и његови најпосвећенији читаоци заправо су литургијски учествовали у додиру са бићем света који, изгледа, по неком усуду мора да буде испарцелисан различитим зидовима. Догађаји који су уследили оправдали су одлуку жирија.
По распаду Совјетског Савеза дошло је до идеолошке ентропије. Нема више комунизма, али нема ни либералне идеје. Можда ју је сахранио управо Френсис Фукујама у арогантном уверењу из књиге „Крај историје и последњи човек” да је заувек победила економска интерпретација либерализма. Харвардски гуру није уочио нити је повукао лекцију са нацистичких ноћних бакљада, са последње совјетске параде на Црвеном тргу, или из Шекспирових драма да управо онда када мислиш да си најјачи, заглушен овацијама славе и обневидео спектаклом моћи, пречујеш звона која најављују твој крај.
Што би рекао Хемингвеј: која звоне за тобом! Нажалост, у Фукујамином ковчегу покопана је и велика идеја политичког и културног либерализма, али и поперовског отвореног друштва. Ралф Дарендорф је промптно реаговао и оптужио колегу да је „зарад петнаест минута славе” склизнуо у опскурност. Није се дуго чекала ни слична реакција Семјуела Хантингтона. Када се показало да се изјаловио Фукујамин нови универзални и једноумни поредак и уображење да је преостала само једна сила да уређује међународне односе и дели правду, свет је почела да тресе грозничава потреба за излажење из „1984”, за аутономизмом и суверенизмом као природном стању и највећем богатству планетарне људске заједнице. Зид којим је, попут славне клаустрофобичне пантомиме Марсела Марсоа, Запад почео да потискује и опкољава глобални Исток, представљајући га као непријатеља и као опасност по судбину човечанства, прикривајући заправо сопствени империјализам и нечисту савест, почео је да се поново диже, пре свега на географским ширинама културе. Почело је у Загребу скидањем Чајковског са репертоара филхармоније, наставило се отпуштањем Ане Нетрепко из Метрополитен опере, Карлсона Такера са телевизије Фокс, псовањем Владимира Путина, клеветањем Расела Бренда, забранама идентитетских обележја спортистима, раскидањем уговора Биковићу итд. После иду серије унисоног збијања редова под фирмом државног разлога. Процес се довршава старим ратоборним начелом: Или си наш или си непријатељ.
Зид као кула Тодора од Сталаћа. Србија чврсто стоји на позицијама војне неутралности, али је програмски рационално опредељена за чланство у Европској унији. Али како то изгледа са становишта западне политичке алијансе и с које стране зида је Србија у њиховој оптици? Да ли је Србија њихов hole in the wall према политичком Истоку? У досадашњих тридесетак година од почетка распада Југославије Запад је без изузетка стајао на страну српских противника.
Признао је Хрватску без решеног питања српског народа који им је једанпут донео слободу и створио државу, а два пута прогледао кроз прсте злочине које су починили, укључујући геноцид. Игнорисао је право вета српског народа у Босни и Херцеговини на референдум о издвајању из Југославије и створио услове за избијање крвавог грађанског рата. Бомбардовање наше земље и подржавање албанске УЧК, саучесништво у прогону и етничком чишћењу Срба из Приштине и других насеља, кулминација је антисрпске политике. Уз то треба додати санкције које су деведесетих разориле српску економију, неправно признавање тзв. државе Косово, толерисање свакодневног насиља над припадницима нашег народа и одсуство сваке воље да се имплементира Заједница српских општина која је договорена и потписана у Бриселу.
Запад шаље поруке да жели добре односе са Србијом. Сасвим је јасно да је илузорно очекивати приступање Србије НАТО-у. Страшна година 1999. је довољно објашњење. Али данашњи НАТО је постао алијанса која разлог свога постојања види у окршају са нама пријатељским и партнерским земљама. Занимљиво је да у политичком руководству северноатлантског савеза не постоји ни трунка кајања или барем ревизије погледа на безакоње које је учињено нашој земљи, а камоли неки значајан гест извињења или компензирања огромног разарања наше економије. Завеса преко њихове савести је зид према Србији који опстаје без назнака добре воље да се исправе неправде.
Наравно, Србија није фактор од кога зависе исходи светских сукоба. Али јесте фактор мира и стабилности на Балкану. Или: не може се градити стабилни и просперитетни Балкан на рачун српских права. Оно што представља основни услов и сигнал промене односа према Србији и српском народу у целини јесте да се уклони мета коју политички снајпери из западне хемисфере исцртавају на нашем челу у свакој могућој прилици: Алиша Кернс, Виола фон Крамон, Тонино Пицула или Данијел Сервер. То значи престанак притисака да се промени дејтонски статус Републике Српске и престане са наметањем нелегалних политичких и правних решења тзв. високог представника у Сарајеву. То значи престанак ограничавања утицаја српског народа у Црној Гори да се власт и политика формирају у складу са изборним резултатима и националном пропорцијом. То такође значи да се престане са толерисањем политичког насиља које над остацима српског народа спроводе Албин Курти и привремене институције тамошње самоуправе.
То значи и да се престане са иницијативама, у Британији и у неким прозападним опозиционим круговима у Србији, да се Срби прогласе за геноцидни народ, поред свих зверстава која су током Другог светског рата почињена у Хрватској и прошла без одговарајуће међународне осуде.Најзад, они који су мимо свих чињеница, потписаних изборних записника и коректних оцена међународних посматрача, гласали за Стразбуршку резолуцију, заправо хоће да пред већинску и демократску Србију поставе задатак који је неостварив јер часни народ ове земље никада није прихватао ултиматуме за вршљање страних агентура по својој земљи.
Легитимно је да одређени кругови западне политичке заједнице имају своје фаворите у Србији, али то нису фаворити већине грађана ове земље. Нити су уцене финансијским рестрикцијама и новим санкцијама начин да се њихови љубимци мимо изборних резултата инсталирају на власт. Управо супротно, то нису ни заступници идеја владавине демократије нити браниоци националних интереса. Због тога и јесу у мањини. Са таквима се не може ни градити било какав продуктиван партнерски однос, али то њиховим покровитељима није ни битно. Важно је да се потчине Бањалука, Подгорица, Косовска Митровица и Београд. А после би растурање српског животног и историјског простора ишло даље. Кратковида, неука и шићарџијска политика, барем за мандата већине текућих западних администрација, не примећује да је будућност света у интеракцији и сарадњи, а да је, још од Светог Саве, управо Србија имала историјску мисију да буде „отвор у зиду” и повеже светове. Пре ће бити да преко ове опозиције стразбуршки јахачи несреће оправдавају поетско и мултимедијално предсказање Роџера Вотерса и додају another brick in the wall.
Драгољуб Којчић
Извор: Политика
