О чему год да прича, овај писац настоји да нам покаже како човек страда и како се уздиже до оних имагинарних сфера у којима му се указују „небески свирачи”
Иако су дела Драгослава Михаиловића, од друге половине шездесетих година прошлог века, наилазила на леп одјек у критици и иако је он одавно стекао статус класика српске књижевности, студија „Поетика приповедања Драгослава Михаиловића” Милице Кецојевић је први темељни аналитички осврт на сва његова прозна дела.
Полазећи од релевантних теоријских сазнања о природи приповедних облика и њихових уметничких својстава, Милица Кецојевић је у свом аналитичком захвату посветила пажњу најпре феномену приповедача и позиције коју он има у структури наративног текста, а онда је свој истраживачки фокус премештала и на сферу тематике, тачније речено на пишчеву потребу да увек прича о ономе што је у обликовању једне људске судбине добило средишње место, свеједно да ли је реч о великим историјско-политичким ломовима, као што су збивања из времена Другог светског рата или из тако трагичне 1948. године, или је, опет, у питању судбина припросте жене коју животне невоље воде ка дубљем разумевању света.
О чему год да прича, Драгослав Михаиловић настоји да нам покаже како човек страда, на једној страни, и како се уздиже до оних имагинарних сфера у којима му се указују „небески свирачи”, на другој страни. Имајући све време у средишту свог инетересовања оно што се упрошћено зове приповедачки поступак, односно начин долажења до уметничких ефеката, Милица Кецојевић нас је, једном суптилном аналитичким методом, увела у само средиште Михаиловићевог прозног света, показала нам како он гради своје приповетке и романе и како у њих уводи оне садржаје људског живота који књижевном тексту обезбеђују високу вредност. Нема сумње да студија „Поетика приповедања Драгослава Михаиловића” представља круну проучавања уметничких особина Михаиловићеве прозе.
Извор: Радивоје Микић/politika.rs
