Kада би нека стена из космоса кренула ка Земљи, постоје свега два начина да се фатална колизија спречи: разарање астеорида термо-нуклеарним бомбама или његово скретање са путање судара. Први начин применио је Брус Вилис у поприлично лошем филму “Армагедон”, други је 27. септембра употребила НАСА када се својом сондом “Дарт” спектакуларно “закуцала” у астеорид Диморфос брзином од 22,000км/h
Од тренутка свог постанка, пре око 3,7 милијарди година, па све до данас, живот на Земљи непрекидно еволуира постајући све разноврснији, сложенији и распрострањенији. Али то не значи да је овај процес текао глатко, напротив. На основу анализе фосила и геолошких записа сачуваних у земљиној кори, научници данас знају да се наша планета бар пет пута до сада нашла на ивици потпуне катастрофе, суочена с муњевитим губтком огромног броја биљних и животињских врста. Број мањих инцидената, када је биосфера морала да претрпи велике али не и фаталне ударце, мери се стотинама. Ти ударци живом свету низали су се, у скоро правилним временским размацима, све до данашњег дана и нема сумње да ће се слични догађаји дешавати и у будућности.
Неке од ових катастрофа дошле су право ниоткуда, из дубоког космоса, изазване су ударима комета и астероида који слободно плове кроз Сунчев систем. Свакако најпознатији такав догађај збио се пре око 66 милиона година (последња од пет поменутих масивних катастрофа) када је судар Земље с космичком стеном величине десетак километара уништио преко три четвртине живог света, све животиње теже од двадесет килограма а међу њима и фамозне диносаурусе који су до тог тренутка суверено владали читавом планетом.
Механизам уништења је једноставан: ударац метеорита ствара ватрени фронт који разара све испред себе а за собом оставља огромну количину непрозирног пепела и прашине. Након тога сунце постаје практично невидљиво, настаје изненадно ледено доба које ће десетковати живи свет који је неким чудом преживео тренутак удара.
Такве ствари дешавале су се у давној прошлости али се дешавају и у савремено доба. Ударац метеорита изнад области Тунгуска у Сибиру 1908. године опустошио је преко 2.000 квадратних километара и оборио преко 80 милиона стабала. Сетимо се и метеорита који је експлодирао изнад Чељабинска 2013. године. Иако метеорит није био већи од 20 метара, преко 1.500 људи морало је да затражи лекарску помоћ. Kако величина метеорита расте, тако расту и последице које он оставља за собом. Данас се верује да би судар са астероидом величине 100 километара изазвао брз крај човечанства и целокупног живота на Земљи. Такав догађај не само да је могућ, на дуге стазе он је неизбежан.
Успешна мисија сонде „Дарт“
Зато се данас пажљиво посматрају сви велики астероиди који се крећу у близини Земље. Захваљујући томе, можемо да искључимо могућност глобалне катаклизме у наредних неколико стотина година. Али, у нашем космичком дворишту налази се и много хиљада мањих стена које је веома тешко пратити у континуитету а чији би ударац још увек могао да изазове локалну катастрофу. Kако се борити против њих?
Kада би нека од ових стена кренула ка Земљи, човечанство би морало брзо да реагује. Постоје свега два начина да се колизија спречи: разарање астеорида термо-нуклеарним бомбама или његово скретање са путање судара. Први начин применио је Брус Вилис у поприлично лошем филму “Армагедон”, други је 27. септембра употребила НАСА када се својом сондом “Дарт” спектакуларно “закуцала” у астеорид Диморфос брзином од 22,000км/h.
Наравно, овај експеримент не треба да нас брине јер Земљи, ни пре ни после удара, није претила никаква опасност. Диморфос је стена облика дијаманта, величине 160 метара, која орбитира око астероида Дидимос пречника 780 метара. Већи астеорид налази се на сигурном растојању од Земље и на његову путању овај “космички карамбол” није утицао.
Прецизна рачуница
Путања Диморфоса веома добро је изучена. Kада се та путања упореди с путањом након колизије, НАСА ће моћи врло прецизно да израчуна колику промену правца и брзине је изазвао судар с космичком сондом. Тачност података треба да потврде снимци направљени помоћу мале италијанске летелице LiciaCube која је судар снимала са сигурног растојања.
Пре судара Диморфосу је за један круг око Дидимоса било потребно 11 часова и 55 минута. Ако је ударац сонде био делотворан, ово време требало би сада да буде краће за неколико минута. Ови “ситни” минути и такорећи безначајне промене путање сутрадан, у случају неког астероида који би представљао стварну претњу, могу да спасу читаву планету. Јер, ако путању астероида измените за само неколико метара на довољно великом растојању, неколико година пре судара, сва је прилика да ће он на крају промашити Земљу за много хиљада километара.
Пун погодак
Према првим снимцима, рекло би се да је НАСА забележила “пун погодак” и да човечанство може мало мирније да спава. Можда данас још увек нисмо у стању да избегнемо сваку опасност из космоса али мисија “Дарт” даје наду да, после много милијарди година непрекидног космичког бомбардовања, више нисмо сасвим беспомоћни.
Планета Земља узвраћа удара
Извор: др Саша Марковић/vreme
