Strateški sastanak Patrušev-Šamkani će zapadnu histeriju da baci u nove, do sada neviđene visine – delom i zato što se i njime precizno naciljanim udarcem u paramparčad razbijaju i iranofobija i rusofobija
Sastanak dvojice evroazijskih šefova Službi bezbednosti predstavlja sledeći korak na raščišćavanju i uklanjanju ogromne i teške ostavštine Zapada u Aziji
Dva muškarca u druženju u ugodnoj sobi u Teheranu, stoje ispred zanimljive i zbunjujuće nove mape sveta na zidu iza njih.
Šta je tu zanimljivo i novo? Puno toga. Ova dva evroazijska bezbednosna giganta su ni manje ni više nego (neuobičajeno opušten) sekretar ruskog Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev i Ali Šamkani, sekretar iranskog Vrhovnog saveta nacionalne bezbednosti.
A zašto su oni toliko opušteni? Zato što izgledi za budući razvoj glavne teme o kojoj razgovaraju – strateškog partnerstva Rusija-Iran – ne bi mogli da budu više ni dobri ni više uzbudljivi.
Bio je to veoma ozbiljan poslovni susret: zvanična poseta na poziv Šamkanija.
Patrušev je Teheran posetio istog dana u kojem je ruski Ministar odbrane, Sergej Šojgu – na preporuku generala Sergeja Surovikina, vrhovnog komandanta Specijalne vojne operacije – naredio povlačenje ruskih jedinica iz Hersona.
Patrušev je za to znao danima ranije – pa nije imao nikakav problem da sedne u avion i postara se da se posao u Teheranu uspešno završi. Na kraju krajeva, drama oko Hersona je ionako bila tek jedna od tema pregovora o Ukrajini koje je Patrušev kroz više prethodnih nedelja vodio sa američkim savetnikom za nacionalnu bezbednost, Džejkom Salivanom, a sa Saudijskom Arabijom kao mogućim posrednikom.
Osim o Ukrajini, dva sekretara su razgovarala i o „informacionoj bezbednosti, ali i o merama protiv mešanja stranih specijalnih službi u unutrašnje poslove obeju zemalja”, kako je o tome izvestila ruska novinska agencija TASS.
I jedna i druga zemlja su, što je uveliko poznato, naročita meta zapadnjačkog informacionog rata i sabotaža, gde je Iran trenutno pod udarom jedne od njih – kampanje destabilizacije bez ikakvih ustezanja ili ograničenja, a uz jaku podršku iz inostranstva.
Patruševa je u službenu posetu primio i iranski predsednik Ebrahim Raisi, koji je odmah prešao na stvar: „Saradnja nezavisnih država je najjači mogući odgovor na politiku sankcija i destabilizacije Amerike i njenih saveznika.”
Patrušev je sa svoje strane uverio Raisija da su, što se Ruske Federacije tiče, strateški odnosi sa Iranom od suštinske važnosti za rusku nacionalnu bezbednost.
Dakle, to sve je puno dalje odmaklo od Geranijum-2 dronova kamikaza – ruskih rođaka iranskih Šahed-136 dronova – koji već uveliko seju užas po bojištima širom Ukrajine. A što je uzgred izazvalo i neposredan Šamkanijev komentar: „Iran pozdravlja miroljubivo razrešenje za Ukrajinu i podržaće mirovni ugovor zasnovan na dijalogu između Moskve i Kijeva.”
Podrazumeva se da su Patrušev i Šamkani razgovarali o bezbednosnim problemima, ali i o već poslovičnoj „saradnji u međunarodnoj areni”. Ono što je oko toga najvažnije jeste činjenica da su u rusku delegaciju bili uključeni i zvaničnici iz nekoliko ključnih privrednih agencija.
O tome procurelih informacija nije bilo, ali već i samo to dovoljno govori da ozbiljna privredna povezanost ostaje u samoj srži strateškog partnerstva između ove dve nacije koje su najviše pogođene sankcijama u čitavoj Evroaziji.
Ključ tih razgovora predstavljala je iranska usredsređenost na širenje bilateralne trgovine u nacionalnim valutama – rubljama i rijalima. A slučajno je baš to centralna tendencija i ŠOS-a, Šangajske organizacije za saradnju, i BRIKS-a, a usmerena ka ostvarivanju multipolarnosti. Iran je sada već punopravni član ŠOS-a – kao jedina zapadnoazijska zemlja učlanjena u ovog azijskog strateškog džina, a namerava da se učlani i u BRIKS+.
Hajde da se bavimo trampom, pa ćemo malo i da putujemo
Sastanak Patrušev-Šamkani se dogodio pre najavljenog iranskog potpisivanja energetskog ugovora sa Gaspromom. Potpisivanje je za sledeći mesec najavio iranski zamenik ministra inostranih poslova, Mahdi Safari, a vrednost ugovora je ogromna – 40 milijardi dolara.
Nacionalna naftna kompanija Irana (National Iranian Oil Company – NIOC) je već zaključila sopstveni početni ugovor vredan 6,5 milijardi dolara. A sve se to vrti oko budućeg razvoja dvaju gasnih skladišta i šest gasnih polja, trampe prirodnog gasa i naftnih proizvoda, projekata za tečni prirodni gas (TPG) i izgradnje novih gasovoda.
Prošlog meseca je zamenik ruskog premijera Aleksandar Novak najavio razmenu 5 miliona tona nafte i 10 milijardi kubnih metara gasa, koja bi trebalo da bude obavljena pre kraja 2022. A potvrdio je i da će „obim ruskih investicija u iranska naftna polja takođe biti povećan”.
Normalno je sasvim što su barter aranžmani idealni i za Moskvu i za Teheran, sve u pokušaju da zajedno zaobiđu dugoročne sankcije i probleme oko platnog prometa – sve ono što je povezano sa zapadnim finansijskim sistemom. Povrh svega toga, Rusija i Iran su i dalje u stanju da investiraju i u direktne trgovinske lance koji svi vode preko Kaspijskog mora.
Na Konferenciji o merama interakcije i izgradnje poverenja u Aziji, nedavno održanoj u Astani, Azerbejdžan, (Conference of Interaction and Confidence-Building Measures in Asia, CICA), Raisi je snažno sugerisao da bi „uspešna nova Azija“ nužno morala sama da razvije endogene, samonikle modele koji bi onda važili za sve nezavisne države.
Kao član ŠOS-a sa vrlo važnom ulogom, bok uz bok sa Rusijom i Indijom, i u međunarodnom transportnom koridoru Sever–Jug (International North-South Transportation Corridor – INSTC), Raisi je pozicionirao Iran na mesto ključnog vektora multilateralizma.
Otkad je Teheran uključen u ŠOS, saradnja i sa Rusijom i sa Kinom, sasvim predvidivo, dobila je turbo pogon. Poseta Patruševa je integralni deo tog procesa. Teheran iza sebe ostavlja decenije iranofobije i svaku moguću varijantu i podvarijantu američkog „maksimalnog pritiska” – počev od sankcija pa sve do nebrojenih pokušaja obojenih revolucija – da bi se sada priključio svugde gde može, a širom Evroazije.
Inicijativa pojas i put (Novi put svile), ŠOS, INSTC
Iran je ključni partner Inicijative pojas i put (Belt and Road Initiative – BRI), grandioznog kineskog infrastrukturnog projekta koji treba da poveže Evropu i Aziju putevima, morem i železnicom. Paralelno s tim, razvija se i od Rusije predvođen multimodalni INSTC koridor koji je nužno potreban da bi se unapredila trgovina između Indijskog potkontinenta i Centralne Azije – a istovremeno učvrstilo i prisustvo Rusije na Južnokavkaskom prostoru i u regijama oko Kaspijskog mora.
Iran i Indija su se obavezale da će deo iranske luke Čabahar da izdvoje za korišćenje centralno-azijskim državama, skupa sa njoj pripadajućoj ekskluzivnom ekonomskom zonom.
Na nedavno održanom samitu ŠOS-a u Samarkandu, i Rusija i Kina su se potrudile da svima objasne – a naročito kolektivnom Zapadu – da će Iran prestati da bude smatran za pariju, državu otpadnika.
I zato ne treba da nas čudi to što sad Iran ulazi u novu poslovnu eru sa svim ŠOS članicama, a u znaku narastajućeg novog finansijskog poretka koji u najvećem delu dizajniraju Rusija, Kina i Indija. A što se strateških partnerstava tiče, veze između Rusije, Kine i Indije (predsednik Narendra Modi ih je nazvao „neslomljivim prijateljstvom“) jake su koliko i one između Rusije i Kine. A kad je u pitanju Rusija, upravo je to ono na šta i sam Iran danas cilja.
Strateški sastanak Patrušev-Šamkani će zapadnu histeriju da baci u nove, do sada neviđene visine – delom i zato što se i njime precizno naciljanim udarcem u paramparčad razbijaju i iranofobija i rusofobija. Iran za Rusiju znači bliskog saveznika u neuporedivo strateško preimućstvo u njenom kretanju u pravcu multipolarnosti.
Iran i Evroazijska ekonomska unija (Eurasian Economic Union – EAEU) već uveliko pregovaraju i Sporazumu o slobodnoj trgovini (Free Trade Agreement – FTA), paralelno sa onima koji već uveliko funkcionišu u razmeni oko ruske nafte. Oslonac Zapada na sistem međubankarskih SWIFT poruka teško da ima bilo kakvog uticaja na Rusiju i Iran. Globalni Jug sve to pažljivo promatra, a naročito zemlje koje su u susedstvu Irana i za koje je nafta roba kojom trguju u američkim dolarima.
Svakom na Zapadu sa koeficijentom inteligencije višim od sobne temperature već je postalo sasvim jasno da je Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA, ili Iranski nuklearni sporazum) na kraju postao nebitan. Budućnost Irana je neposredno vezana za uspeh BRIKS trojke – Rusije, Kine i Indije. Iran bi i sam uskoro mogao da postane i novi BRIKS+ član.
A ima toga još. Iran danas već uveliko postaje primer za čitav Persijski zaliv: pogledajte samo koliko se odužio red država ovog regiona sa aspiracijama da postanu članice ŠOS-a. Trampov „Abrahamov sporazum?” Šta to uopšte beše? BRIKS, ŠOS i BRI inicijativa danas su jedini putevi kojim se zapadna Azija dalje kreće.
Izvor: Stanje Stvari
