Свидјело се то неком или не, судбина Црне Горе у XXИ вијеку, њен политички, економски и културни живот, нераскидиво су везани за структуре тзв. колективног Запада: Европску унију и НАТО савез. То је датост од које сва наша ововјековна разматрања црногорског суверенитета треба да крену
На данашњи Дан независности, ваља се присјетити разлике између два појма – независности и суверенитета – која се у домаћем јавном дискурсу неријетко користе као синоними, а чија су значења сасвим различита.
Независност, наиме, означава међународноправни статус (да ли се неки територијално одређен ентитет третира као субјект међународног права). Сувереност, с друге стране, описује степен самоуправне аутономије једне заједнице, тј. мјеру у којој је нека заједница у оквиру својих институција способна да самостално одлучује о својој судбини.
Независност је правна, а сувереност политичка категорија; независност је бинарна ствар, а сувереност је питање степена. Независност се стиче признањем од стране независних држава и пуноправним чланством у међународним организацијама попут УН-а, док степен суверенитета који у датом тренутку нека земља ужива зависи од сплета околности у којима се та земља налази, а најдиректније од ђеловања њене политичке елите.
У том смислу, када се каже је Црна Гора своју независност стекла 1878, изгубила 1918. па обновила 2006, треба имати у виду да је за све то вријеме црногорска заједница (као књажевина/краљевина, бановина, република…) уживала различите степене суверенитета. Независност, најзад, има смисла једино као оквир за очување и евентуално оснажење постојећих суверених капацитета – независност без суверенитета је перформативна фарса.
Како је црногорско друштво историјски егзистирало као (периферни) дио ширих политичких система, тако су се наше суверенистичке тежње артикулисале спрам оних центара моћи на које смо, својевољно или силом прилика, били упућени. Па ако је у XVIII и XIX вијеку тај центар био двор у Стамболу, а током XX вијека – Београд као пријестоница прве и друге Југославије, центар моћи спрам кога нам данас и убудуће ваља артикулисати наше суверенистичке тежње је Брисел.
Свиђело се то неком или не, судбина Црне Горе у XXI вијеку, њен политички, економски и културни живот, нераскидиво су везани за структуре тзв. колективног Запада: Европску унију и НАТО савез. То је датост од које сва наша ововјековна разматрања црногорског суверенитета треба да крену.
Према томе, ако имамо намјеру да се у времену које је пред нама заложимо за одбрану минимума аутономије у политичком одлучивању на које претендујемо и због кога смо ваљда и постали држава – рецимо, у процесу формирања владе, или приликом доношења системских закона којима се уређује наш политички систем – ту борбу наша политичка елита треба да води првенствено у оквиру ове двије партнерске структуре у које смо интегрисани.
У данашњем хиперглобализованом добу, Црна Гора своје суверенистичке аспирације, разумије се, не може остварити изолационизмом, у конфронацији са Западом под паролом ‘јешћемо коријење’, али ни аутоколонијалним односом према жељама ‘наших страних партнера’ који је у посљедњих три године пречесто карактерисао политику нове владајуће класе.
Политика је, како се то каже, умјетност могућег. Стога дефинисање онога што у XXI вијеку значи остварив домет политичке аутономије црногорске заједнице и, у складу с тим, ревносно залагање за тако дефинисану мјеру суверенитета представља суштински задатак црногорске политичке елите. И сви будући изазови који из тог задатка буду проистекли тицаће се суверености, а не независности.
Седамнаест година након референдума 2006, било би вријеме да црногорско друштво – а нарочито онај његов дио који себе назива суверенистичким – то коначно схвати.
Феђа Павловић
Извор: Вијести
