“Рушење Саборне цркве у Мостару јесте, што је рекао и владика Григорије у једном интервјуу, фантастика зла. Ту су цркву месец дана минирали, палили, то је био један покушај затирања… С друге стране, важно је да схватимо, да имамо ту свест, да је пре тога неко у наше име минирао фрањевачки самостан. Неко је у наше име гранатирао Карађоз-бегову џамију. Да ли сви то знамо? Да ли уопште мислимо о томе”.
“Нисам од оних који у памћењу зла и трагедија виде неки нарочит потенцијал за избегавање истог зла, односно за његово непонављање. То памћење се чешће чини као злопамћење, као изговор за осветољубивост и као потенцијал да жртва сама себе начини злочинцем, а злочинца учини жртвом. И тако укруг и унедоглед.
И онда, уместо да само памтимо прошлост, ми у њој живимо. Живећи у садашњости, памтити треба жртве, али не и зло. Дакле, порука и одговор би можда могли бити: Памтити жртве – заборавити зло! Јер оно што памтимо одржавамо у животу.”
Ово је једна од првих изјава ђакона Српске православне цркве Бранислава Рајковића коју сам прочитала у медијима. Из свега што је прошао, још као дете, било је јасно да изговорено сведочи делима и уопште животом.
Тринаесторо убијених Рајковића
Бранислав је рођен 1982. у Мостару и те су прве године биле, у оном лепом смислу, крајње обичне. Живео је са родитељима и старијим братом у граду, ишли су код баба и деда у село. “Нисмо били ни у идентитетском смислу породица која би се колебала. Били смо православни хришћани, Срби, али без потребе за истицањем, одлажењем у крајности или доказивањем”, описује Рајковић.
Када је почео рат, похађао је трећи разред основне школе. Прво сећање – 3. април 1992. година, око пет и двадесет после подне. Седи у учионици. Ођедном ођекује експлозија, толико снажна да пуцају штокови на прозорима зграде. Деца брзо крећу својим кућама. Било је то пуцање цистерне код највеће касарне ЈНА “Мостарски батаљон”, што је, по многима, био и званичан почетак рата у Мостару.
После прве две ноћи проведене у Мостару, људи су веровали да ће све проћи брзо, познају своје комшије и читав град. Међутим, сви који су имали родитеље на селу, склањали су децу код баба и деда, а убрзо су и сами тамо отишли. Тако је и Браниславова породица провела неколико наредних месеци у Јасењанима. “Село Јасењани, одакле је био отац, налази се на двадесетак километара северно од Мостара, становништво је било већински српско уз неколико кућа католика и муслимана”, каже Рајковић. “Иначе, на почетку, у самом граду није било великих сукоба, осећало се да све ври, али се још тамо ишло по намирнице.”
Тог 15. јуна био је Духовски понедељак, слава Саборне цркве Свете Тројице у Мостару. Врућ је дан, Мостар је иначе један од најтоплијих градова бивше Југославије. Браниславов отац, заједно са још неколико људи из села, држи стражу. Наиме, мештани су се организовали да са околних узвишења стражаре – познају околину, као млади су ту чували стоку – желе да предупреде напад. Ипак, нико од њих не очекује да ће се ишта догодити.
Бранислав и његов брат се играју у селу: “По свему судећи, део бошњачког становништва је већ био у дослуху са командантима ХВО-а (Хрватско вијеће одбране), под чијом је командом организован напад на наше село. После смо дошли у посед и документа који је то потврдио – локалци дочекују војнике, а цивили би требало да буду затворени у сеоску школу. Један комшија Бошњак пролази поред наше куће и чак пита нешто мог деду. И тако они размењују неколико реченица. Он зна шта ће се догодити, али мом деди не говори ништа. Међутим, други комшија, такође Бошњак, упозорава, и тако на неки начин спасава све нас. Касније је тај комшија имао велике непријатности због тога, што му је највероватније и скратило живот. Тако ми добијамо кључних сат времена. Да није било тог човека, ко зна шта би било с нама и питање је велико да ли бисмо овај разговор водили.”
У том тренутку код куће су баба и деда, тетка са својим сином, Браниславова мајка, брат и он: “Узимамо најосновније, свесни смо да морамо да пожуримо. Наша кућа је последња у селу, у близини је једна пећина где ћемо се сакрити. Међутим, моја мајка не жели да остави мог оца. Пошто не зна да ли је он обавештен о нападу, одлучује да му крене у сусрет и оставља нас двојицу са дедом, својим свекром, и одлази. Закључује да је њена мисија у том тренутку да упозори свог супружника. Ми са дедом настављамо даље без ње. Међутим, наравно да су они који су стражарили, међу којима је мој отац, схватили да се нешто догађа, и крећу натраг у село.”
Бранислав описује како се сви сусрећу из три правца: из планине, шуме и села, долазе његов отац, мајка и људи који ће их убити. Нападачи прво срећу његову мајку и заробљавају је. Затим уцењују његовог оца – важнији им је он као војно способан и неко ко има оружје – говорећи му да ће пустити његову жену ако се он преда: “Могао је страх да одигра своје. Могао је отац да размишља да би било добро, ако мајка није с нама, да се макар он спасе. Али се предаје, верујући да ће тако она бити ослобођена. Рат је, заробљавају их обоје. Доводе их на кућни праг, окућницу где се мој отац родио, и тамо их обоје убијају.”
Бранислав прича мирно, помирено, без мрве патетике, јасно налазећи смисао у проживљеном: “Када сам после размишљао о томе и сада када причам са својом супругом, видим у жртви моје мајке истински пример хришћанског брака. Оставиће човек оца свога и матер, и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно тело. И пустиће и своју децу да и они с неким постану једно тело. Не знам да ли је она била свесна тог избора, али је чињеница да га је направила. А отац је, кроз жртву зарад ње, такође направио свој, а потврдио њен избор.”
Бранислав и његов четири године старији брат су се, заједно са дедом и другим људима који су се сакрили, преноћили у пећини. Сећа се светлости месеца, сећа се како је већ сутрадан почело да се прича шта се догодило, како су се око њих породице спајале, радовале се. “Спасени смо”, чуло се, “а ја сам се питао: а ко је спасен, где смо ту ми?” У том рату погинуло је 13 Рајковића, а истог дана када су погинули Браниславови родитељи, паљењем је отпочело рушење и Саборне цркве у Мостару.
Може ли се уопште говорити о Рајковићима
Бранислава и његовог брата пут је одвео у Невесиње. Одатле су са ујаком, који је тамо био избегао са својом породицом, кренули за Бачку Тополу где им је живела заједничка родбина. Један фића, четири дечака на задњем седишту – браћа од ујака имају пет и седам година, он и брат десет и четрнаест: “Одлазимо у другачији контекст из средине где влада једна – можда би могла да се назове – разумљива мржња и где је у том тренутку било природно и готово пожељно мрзети.”
У Бачкој Тополи су наставили школовање. А његов ујак непрестано је понављао једну реченицу која ће му се урезати у памћење: “Имали су сви у Херцеговини лепе послове, куће, и све је сада било изгубљено. Ујаку су убили сестру и зета. Али он изнова говори кад год нам неко дође: ‘Живот мора да иде даље.’ Живот, који смо ми деца једва и спознали, мора да иде даље.
Да ли се причало о страдању мојих родитеља унутар четири зида? Није се крило, али се није ни наглашавало тако да се читав свет само кроз то посматрао. Није се неговала ни мржња према другим народима у Херцеговини. А може ли се тако уопштено и говорити о народима? Један Бошњак је прошао поред наше куће, без речи упозорења, оставивши нас да настрадамо, а други нам је спасао живот.”
Традиција страдања
Бака по оцу је нашла свог сина и снају изнад куће и прекрила их. Била је дубоко верујућа. Иначе, она је одлучила да остане код куће, у селу, да чува стоку. Када су дошли војници, сакрила се код комшија муслимана и тако је преживела. “Међутим, мом се деди касније јавља још један комшија муслиман и у писму, руком писаном, саопштава му да је он моју мајку и оца сахранио”, наставља Бранислав. “И даље постоје те рупе изнад наше куће. Плитке су. Тако да смо са сигурношћу могли знати да су то они. Сахрањени су после у Невесињу, али желим да њихове кости пренесемо у Мостар.” Породичне судбине говоре колико је бола на нашим просторима, али колико и свака породица има свој начин да се с њим носи.
“Мој прадеда Шћепан је имао два брата, обојица су погинула у Првом светском рату”, каже Бранислав. “Деда Бранко је имао такође два брата, обојица су погинула у Другом светском рату. У последњем рату погинули су моја мајка и мој отац, једини син својих родитеља, а остало је његових пет сестара.
Иза њега смо остали мој брат и ја. А ти страдали су живели с нама, причало се о њима, гледали смо слике стричева мог оца, чували предмете који су им припадали, попут једне тамбурице, и слушали какви су били људи. Живо смо памтили жртве, али то сећање није било проткано мржњом према онима који су их убили. Не зато што то није било битно, него зато што смо, чини ми се, били толико усмерени да запамтимо њих, да своју снагу нисмо трошили да гајимо мржњу.”
Повратак у Мостар
Трагајући за оним чиме се бавити, завршава трогодишњу пољопривредну школу и, потом, Вишу пословну школу у Новом Саду. Желео је и да после ње упише новинарство како би се бавио нечим што надилази скученост једне науке и, макар по ономе што би требало да буде, тежи сагледавању света из различитих углова, тежећи његовој целовитој слици. Тих месеци чешће је одлазио у цркву, певао је у хору и ускоро се окренуо теологији, “нечем што даје објашњење и смисао читавој стварности”. Православни богословски факултет у Београду Бранислав је уписао 2006. године.
Све време током боравка у Београду, Бранислава је вукла жеља да живи поново у Мостару. И заиста, у Мостар се вратио 2012, а исте године се у октобру венчао са Тамаром, историчарком уметности. Месец и по дана касније је рукоположен. Бранислав и Тамара данас имају двоје деце, Христину и Григорија. И кћерка и син су рођени у Мостару.
“Мене је Мостар везао, подсећао ме је на пређашњи живот и на наше породично предање. Имао сам потребу да се вратим у тај простор, поготово што нисам осећао мржњу. Свашта се изменило, али су то и даље биле улице којима смо заједно корачали с мајком и оцем. Помогло ми је да очувам сећање на њих, да се присетим нечег што сам био заборавио”, каже Бранислав. Пре две године (2020) Бранислав је прешао да живи у Требиње, из породичних разлога, и постављен је тада и за представника за културу и медије Епархије захумско-херцеговачке и приморске.
Свест о ономе што је рађено у наше име
Како је изгледао повратак у Мостар из којег је избегао као дечак? У град који је и данас подељен. “Лако је о томе говорити рецимо из Шумадије, где можда никога ко није твој и не познајеш, не пијеш кафу с њим. Лако је ствари овде посматрати са дистанце и удобне позиције, мада се за ту удобност не бих мењао. Кад видиш те људе у мешовитим срединама, мораш их негде уклопити у свој смисао живота. Рецимо, у Крушевцу се можеш можда правити и да не постоји други, можеш размишљати како је читава васељена православна и вероватно нећеш имати неких великих проблема због тога. Али овде, кад тог конкретног човека сретнеш, кад причаш с њим, кад видиш његова теолошка поимања, гледишта на Бога и уопште, све крене у теби да се роји и тражи место за њега.”
И више није да о Другом само слушаш, да само добијаш информације из друге, треће руке, да га замишљаш, учитаваш, да само пројектујеш у њему своје сенку, да га видиш бољег или горег. Међунационални и међуконфесионални односи се у свој својој сложености ипак сведу на међуљудске.
“А лако је причати, седети у својој соби и куцкати на друштвеним мрежама против неког, али сести преко пута, па му само и рећи ‘мрзим те’, за то треба не само храбрости него и заиста ваљан разлог”, додаје Бранислав. “Сада када кажем Бошњак, муслиман, имам конкретног човека и људе пред собом, када кажем Хрват, католик, знам десеторо од којих можда бар са двоје сваки дан пијем кафу, а петоро ћу срести у продавници.” Важно је разумети, наглашава Бранислав, да самокритичност не угрожава веру, да поглед у себе није издаја. “Рушење Саборне цркве у Мостару јесте, што је рекао и владика Григорије у једном интервјуу, својеврсна фантастика зла. Ту су цркву месец дана минирали, палили, то је био један покушај затирања… С друге стране, важно је да схватимо, да имамо ту свест, да је пре тога неко у наше име гранатирао катедралу и фрањевачки самостан. Неко је у наше име гранатирао и џамије у Мостару. Да ли сви то знамо? Да ли уопште мислимо о томе?”
Јавни дискурс мржње
Мисија наше Цркве је пре свега хришћанска, понавља Бранислав током разговора: “Ми нисмо фолклорна друштва, нити би наша првобитна тежња требало да буде усмерена ка националном, а лако упадамо у те замке. И сами нас медији стављају у такве оквире и онда треба истрајавати на примарној мисији.” Са искуством некога ко је живео у више различитих средина, био и већина и мањина, Бранислав сматра да је пресудан непосредни однос у коме човек сам просуђује и сагледава друге у целини.
“Нисам оправдавао ничије злочине, него видим да су и ти људи жртве којекаквих манипулација. Један тип рата је бомбардовање, али у класичном рату, где је фронт близу куће, где је твоја улица линија раздвајања, нема много избора за обичног човека. Као што за многе нема много избора ни сада у Украјини.
Затворене су границе, изолован си. Ако одбијеш да се бориш, из било којег разлога, проглашен си за издајника, за дезертера. Да ли је неко стварно једва чекао да убије комшије? Један проценат људи је можда налазио неко задовољство у насиљу. А остали? Ако се супротставиш, супротстављају те целокупном народу, што је искушење којем многи, нарочито у тим тренуцима, не успевају да се одупру.” У овом објашњењу, међутим, Бранислав види како оправдање тако и нешто дубоко поразно: “Али чини ми се некада да бих ипак лакше поднео чињеницу да су сви ти људи који су убијали баш били острашћени, одлучни у томе и решени да убију, да је то био њихов став или бар некакав афекат. Међутим, имам утисак да је то више ситуација у којој те неко тера да убијаш, а ниси чак ни у то за шта се бориш сувише убеђен ни опредељен. Манипулација свакако јесте зло… Срећем људе и питам се некад: ко је овде уопште и за шта ратовао?”
Оставити простор за покајање
Причамо о починиоцима и о опроштају, о забораву и памћењу – докле сеже једно, докле друго. И како у патњи учинити да се ово потоње не преобрази управо у злопамћење? Бранислав одмах каже да не жели да га други посматрају кроз његову породичну причу. Не жели да то назива трагедијом. Не жели да жртва његових родитеља служи као гориво за нова страдања. Својевремено је јавни сервис РТРС објавио прилог о њему и да су тада људи почели да му прилазе на мостарским улицама.
Видео је дубоко саосећање, могао је да примети кајање људи који ни сами вероватно нису ништа криви, чуо је и неколико извињења. “Шта бих постигао да сам ишао по граду, упирао прстом у људе и говорио – моје име је Бранислав Рајковић, убили сте ми родитеље? Хоћу да кажем да и жртве морају да оставе простора некоме да се покаје на некакав, ако би тако уопште могло да се каже, достојанствен начин.”
Пример тога како се памте жртве, а заборавља зло, за њега су данас Пребиловци: “Тамо смо запамтили жртве и буквално исписујући њихова имена по зидовима. Врло достојанствено је обележено једно страдање, људи посећују то место и знају шта се у њему догодило. Да ли смо се подвргли некаквом насилном забораву, колективној амнезији? Наравно да не. Али да ли стигматизујемо целокупни хрватски народ? Да ли продубљујемо ровове? Наравно да не.”
Шмирглање у заједници
Разговарамо о томе како је бити православни хришћанин тамо где је Православна црква већинска, а како у Мостару, где је он мањина. Наиме, по попису из 1991, у Мостару је живело нешто више од 43.000 Хрвата, исто толико муслимана и око 24.000 Срба. Према попису из 2013, било је нешто више од 50.000 Хрвата, око 47.000 Бошњака и мање од 4500 Срба. У Требињу је, пре рата, било око 21.000 Срба, око 5500 муслимана; данас је тамо преко 27.000 Срба и мање од хиљаду Бошњака (2013). “Често размишљам о томе како хришћанство, од Христа до данас, па и кроз Византију, никада у потпуности у свему није успевало као општи заједнички покрет, већ је просејавало кроз појединачне личности, као узоре, светитеље. Ми се кроз заједницу и подвиг у њој и спасавамо, али баш кроз неидеалну заједницу, јер да је идеална – шта би био наш подвиг? Мењамо се, шмиргламо у тој неидеалној заједници, која можда и не треба да успе кроз институционални оквир, него управо да се ми као личности, у таквим несавршеним условима, угледамо на Христа. А што су услови тежи…”, каже Бранислав. “Негде сам раније казао да је Мостар једно од најбољих места за живот православних хришћана, без гоњења која убијају, без привилегија које надимају. Он није савршен град за неко национално афирмисање, али јесте да постајеш бољи хришћанин и да се учиш толеранцији – видиш да постоје други људи, не укалупљујеш их у своје виђење него да разумеш да упркос томе што не припадају једном нашем догматском схватању Бога, тај Бог их је прво створио, а онда их и одржава у животу. А Бог би могао и од камења подигнути децу Авраму. На крају, има чисто православних градова – и све су сем православни. Запати се у њима свега. Ко уопште треба да тежи граду који је чисто српски, чисто хрватски?”
“На крају, и да све људе направимо по својој мери”, говори Бранислав, “било би питање тренутка када бисмо нешто друго хтели. Јер мењамо се ми, мења се и оно што нам је у различитим периодима потребно, и разни се наши идентитети буде или утишавају, зависно од окружења, сопствених мисли, догађаја…”
Коначно, пут нас води ка херцеговачком пејзажу који је, зависно од тога куда се крене, крцат богомољама. За Бранислава је то и леп знак, нешто добро, али уједно и питање над којим треба да застанемо: “‘Крстите све народе у име Оца и Сина’, а ми се, чини ми се, понекад понашамо као да је Христос рекао ‘Поплочајте каменом све народе овог света’, па нам је готово сва мисија у томе какве смо цркве изградили и како смо зидове обновили. За кога градимо храмове, колико се често запитамо? Радимо ли једнако уз обнову цркве и на обнови Цркве?” Међутим, не треба се заносити ни идејом промене која би долазила искључиво из цркава и верских заједнице. Или од појединца. Потребна је синхронизација са више страна. Како би било, поигравамо се са идејом, да неко од политичара региона ођедном преуми, преда и спусти оружје? Да ли би други одмах преузео његов простор? Да ли би преумљење само једне стране и појединца у том случају било узалуд?
“Ми хришћани морамо бити спремни да се жртвујемо”, каже Бранислав. “Али потребна је мудрост. Ако желиш да припитомиш лава и само одеш к њему, растргнуће те. Мораш да размишљаш о стратегији, улажеш, будеш стрпљив, радиш постепено, и да имаш и друге људе око себе.”
Ипак, то не би смело да подразумева, како Бранислав наглашава, неискреност. А то што говори је управо најважнија смерница коју он има, када је реч о међурелигијском дијалогу: “Он мора бити искрен. Бојим се да је једна од највећих опасности тог дијалога управо – олако преузимање политичких дипломатских образаца. Људи препознају, а онда су склони то и да подрже: како је лукав и мудар. Али мислим да је неопходно бити искрен, па чак и ако ће та искреност да делује као наивност. Некад мисле и говоре да гајимо лажно добре односе, али ја и даље најискреније улазим у њих. На крају, уносим свој живот, своју жртву у дијалог. Није туђа кожа у питању. Мене је освестило у непосредном односу и ово – наш народ има обичај да каже лукави Латини, а онда ми је један фрањевац казао, а та изрекла постоји код њих и међу народом – лукави Бизантинци. И схватио сам шта је опасност у том смислу – ма нек је и све тако, лукави смо и ми и они, али изговарајући лукави Латини, у ствари дајеш себи право да и ти будеш лукав. Оправдао си своју лукавост. Морамо онда бити искренији, а не, ако чак и верујемо и знамо да је други лукав, да му враћамо. Хајде да онда поднесемо већу жртву, али да не очекујемо од других да буду већи верници, већи хришћани од нас, ако се већ толико на ту веру и правоверност позивамо. Окрени образ, а не правдај себе тиме што си казао да су други такви и такви – лукави Латини, Турци, Фанариоте… Само ће искреност померити границе.”
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
