Пише: Милорад Дурутовић
„Звјездано небо над нама и морални закон у нама“, И. Кант
Да ли је неки човјек „нормалан“ или „ненормалан“ не одређују његове интелектуалне, когнитивне, моторичке, образовне, па ни социјалне способности. Питање „нормалности“ — стани-пани — своди се на питање моралности: да ли се човјек у својим битним одлукама управља универзалним вриједностима или искључиво потребама прехрањивања сопственог ега.
Примјера ради, има у књижевном еснафу тушта и тма Егосауруса који своје стваралачке резултате подешавају тако да стекну неки его-бенефит, социјални комфор или материјалну корист. Још конкретније: има Егосауруса који су кадри да лажирају сопствени си-ви, да без трунке стида устврде како су они најбољи, најпревођенији, најцјењенији, а да притом не доставе никакав релевантан документ, нити бар име витеза који их је инаугурисао за изузетност. Чак ни сопственим дјелима то не могу доказати, јер, уколико и постоје, она се чешће отварају као гомила општих мјеста, импровизација и компилација туђих идеја.
Милорад Дурутовић: Вријеме крекетуше (Сасвим мали појмовник пакла)
Колико су пак такви индивидуалци штетни за здравље заједнице, најбоље се види онда када „нормални“ људи — дакле, они који се одређују према универзалним вриједностима, чак и по цијену личне штете било које врсте — одбију да прихвате друштвену позицију која би им могла донијети сваковрсне користи. Суочени са собом, будући просвијећени, они кажу: Не, не желим. Хвала на понуди, али таква позиција превазилази моје компетенције. Нијесам квалификован; стрпљиво чекам да сазрим за неке одговорније или плаћеније улоге.
Дабоме, у очима пука тај „нормални“ човјек биће проглашен „ненормалним“: биће им несхватљиво како неко може тако ноншалантно да одбије позицију моћи која му се нуди. Не могу очи пука, као ни очи Егосауруса, да схвате зашто је управо „ненормалност“ прва претпоставка моралности, савјести и одговорности — и пред собом и пред другима.
