Пише: Џозеф Стиглиц
Спекулише се без краја и конца о хаосу у коме би Америка и свет могли да се нађу (или не нађу) након што Доналд Трамп 20. јануара буде инаугурисан за председника. Нико не зна колико тога у његовој прокламованој агенди је „за истински“, а колико политичко позирање пред бирачком базом, демонстрација моћи пред непријатељима, или део преговарачке стратегије vis-à-vis Конгреса и бројних страних пријатеља и ривала. Али колико год се хвалисао и колико год његови следбеници желели да креирају алтернативне реалности, Трамп није у стању да поништи законе аритметике, као што ће вероватно покушати у предстојећим седмицама, кад буде достигнут лимит задуживања федералне државе.
Државни дефицит представља разлику између годишњих прихода и расхода, а национални дуг је збир дефицита нагомиланих током година. Ове чињенице имају реалне политичке импликације, јер Сједињене Државе имају прописани плафон задуживања: законом се одређује до ког нивоа могу да се задужују. Џенет Јелен, одлазећи секретар за финансије, 28. децембра је издала званично саопштење којим се најављује да ће тај лимит бити достигнут „између 14. и 23. јануара“.
Предузимањем „ванредних“ мера, Џо Бајден би проблем могао да превали на долазећу Трампову администрацију, као опроштајни дар којим би узвратио на Трампово одбијање да прихвати договор раније постигнут у Конгресу (у чему је имао подршку Илона Маска); а Трамп би можда могао да одложи тренутак суочавања с истином, али само накратко. С месечним фискалним дефицитом који је у новембру достигао 367 милијарди долара и просечним месечним фискалним дефицитом од 150 милијарди током 2024, неће проћи пуно времена пре него што тренутни плафон задуживања буде пробијен. Неких 110 милијарди долара придодатих божићњем договору за потребе санирања последица природних катастрофа и ванредних ситуација задатак с којим ће се суочити нова администрација неће учинити ништа лакшим. У међувремену, екстремисти у Републиканској партији инсистирају да се плафон не подиже, што значи да ће дефицит морати да буде елиминисан у потпуности.
Драгутин Ненезић: О европском предлогу/споразуму – шта се (ни)је изгубило у преводу
Ако Трамп не може да републиканце уједини око овога, биће му потребна подршка једног броја демократа, до које би могао постизањем новог споразума о лимиту задуживања и будућим дефицитима. Али зашто би демократе пристале да подижу плафон задуживања ако би једино што би се тиме постигло било да Трампу омогући да Маска и друге олигархе за подршку коју су му дали награди масивним и неправедним кресањем пореза?
Сва та политичка трговина око дефицита и задуживања само је један угао буџетске трилеме с којом ће се Трамп суочити одмах по преузимању дужности. Други угао представља пореска политика. Ако постоји једна ствар којој су Трамп и његови пајташи истински посвећени, онда је то снижавање пореза које плаћају корпорације и милијардери. Њихов основни „принцип“ је да учине пермаментним безобзирна привремена смањења пореза која је Трамп подржао током првог мандата (од којих многа истичу на крају 2025.), те да додатно смање порезе које плаћају америчке корпорације. Већина процена наговештава да би се спровођењем таквих мера национални дуг увећао за 7.500 милијарди долара, мада Комитет за одговорни савезни буџет (непрофитна и политички неутрална организација специјализована за праћење буџетске политике, са седиштем у Вашингтону, прим.) процењује да би тај износ максимално могао да буде и двоструко виши.
Наравно, Трампова администрација ће обећати чудесан привредни раст, понављајући стару бајку о томе како смањења пореза сама себе отплаћују. На страну то што се тако нешто никад није догодило – ни после смањења пореза 2017, ни након што је администрација Роналда Регана порезе смањила осамдесетих година. Штавише, очекује се да ће десетогодишњи трошак пореске политике прве Трампове администрације достићи 1.900 милијарди долара. Полазећи с те тачке, требало би бити фискални Худини – или демонстрирати досад невиђени ниво буџетског непоштења – да би се 7.500 милијарди свело на нула долара.
Ово нас доводи до трећег угла поменуте трилеме: смањења потрошње. Добро је познато да највећи део потрошње савезне државе није дисцреционог типа; та потрошња усмерена је ка програмима попут социјалног осигурања, а издвајања у те сврхе чак ни већина републиканаца нипошто не би да редукује. Поврх тога, готово половина дискреционе потрошње одлази на одбрану – још један буџетски сегмент који је републиканцима прирастао срцу. То значи да на располагању остаје само око 750 милијарди долара за дискрециону потрошњу која није усмерена за одбрану. Да би се дефицит елиминисао, Трамп би морао да укине све дискреционе владине програме мимо оних који се тичу одбране – не само министарство образовања, већ и националне паркове, као и агенције задужене за унутрашњу безбедност које су Трамповој администрацији потребне за спровођење мера његове немилосрдне анти-имигрантске политике. А чак и у том случају би, и пре смањења пореза, завршио би с рупом од 1.000 милијарди долара на годишњем нивоу, што постаје математички немогуће уколико само неколико републиканских конгресмена одржи обећање да граница дефицита неће бити повећана.
Елис Бекташ: Федерација БиХ и њена Цивилна заштита као лош примјер
Истовремено, Трамп од Европљана захтева да своја издвајања за одбрану повећају на пет одсто бруто друштвеног производа. А ако би САД, које тренутно за одбрану издвајају 3,1 одсто БДП-а, учиниле исто (врхунска хипокризија би била поступити другачије од оног што се тражи од других), то би издвајања увећало за око 600 милијарди долара.
Компромис републиканаца и демократа је, наравно, и даље могућ. То би подразумевало прогресивну пореску реформу (систем у коме они који више зарађују плаћају и веће порезе) и мере којима би се ојачали државни програми који су одиграли тако важну улогу у животима милиона Американаца. То не би задовољило пореске јастребове или олигархе окупљене око Трампа, али супербогатима државни програми нису потребни (или барем они тако верују), па што их онда не искључити из овог процеса?
С обзиром на досадашња искуства с Трампом, такав компромис неће бити лако постићи. Уследиће хаос, као што смо већ могли да видимо када је на неколико дана пред Божић умало дошло до блокаде савезне државе. Излаз који је у том тренутку нађен био је да се решавање проблема одложи за време кад Трамп буде у Белој кући. Али ком решењу ће се прибећи кад се проблем поново наметне?
Стотине милиона живота и иметака зависиће од тога колико ће безболно и брзо ова компликована ситуација бити разрешена. Трамп и његове присталице можда прижељкују да читав свет окрену наглавачке, али прво у ред морају да доведу властиту кућу. А уопште није јасно како то намеравају да учине.
Извор: Радар
