Бесједа Борислава Пекића на додјели Његошеве награде 1987. године
Врло поштовани пријатељи, најискреније захваљујем на високој части која је Његошевом наградом указана мом скромном делу. Дубоко сам убеђен да ће урођено црногорско господство и традиција славног града Цетиња наћи разумевања за сина који жали што међу нама није и његов отац.
Лична потреба налаже а и добри се обичаји саглашавају да се захвалница изговори над благом што нам га је велики дух Петра Петровића Његоша у наслеђе оставио.
Али у „Горском вијенцу“ и „Лучи микрокозма“, готово и нема стиха чија се истина, с дубоким пореклом у свом тешком и несрећном времену, не обраћа и нашем, и у њему, такође тешком и несрећном, не налази своје митско, песничко, мисаоно и повесно оправдање.
Стихове сам изабрао зато што у себи носе све моје зебње, недоумице, сумње, а и моје грехове:
„Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
Он ће ера бити страшна људскијема кољенима!“
Ово није похвала веку. Ово је анатема, вапај човека који гледа даље и дубље од других, да тамо, у тмини и неизвесности, будућности, не види ништа за понос и радовање, ништа за човека и његову срећу.
Певао је владика о своме добу. А залелекао би и да се иза себе, тмини и извесности историје окренуо. И тамо би видео четири коња Јовановог откровења и њихове апокалиптичне јахаче с људским ликом како сопственом прошлошћу сеју беду, глад, пожар, кугу, рат и смрт. Што је за нама дочекасмо.
Што долази, тек нас чека. А шта нас то чека у времену кога је суморним оком магијског пророка Његош назрео? Живљаше у доба нове просвећености, далеко од грађанске револуције која је плодове своје већ исписала по странпутицама избразданом лику старог света.
Живео је далеко и од друге револуције која ће наставити тужну маску хуманитета да кује и прекива.
Живео је, како се веровало, на прагу Златног доба, једног од многих што нам је обећано, на чијим бисмо вратима волели једном да се уистину нађемо. Обзорје нам га не обећава. Kао жалобан стег распрострта по свим видицима земљиног шара, стварност не одговара ни нашим најблиставијим идејама ни нашим најсветлијим надама, ни нашим најсветијим жртвама, а изгледа, ни нашим способностима да је вољом, снагом разума – величином душе променимо.
Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности о којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је Човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?
Зар ће се људска пустоловина вратити стваралачком миту прапочетка, из кога је на светлост историје изведена, али не онако како се хеленски и балкански аргонаутички херој Јасон тријумфално вратио са златним руном о рамену, него, побеђена и осрамоћена, с одртом, крвавом, прљавом кожом својих заблуда, илузија и грехова?
Александар Живковић: Борислав Пекић на Теразијској чесми, 11. марта 1991. у 5 ујутру
Ако први стихови „Вијенца“ одају моје зебње, стих с краја „Луче“ – „воскресењем смрт си поразио“ – враћа моје наде. Али шта нас чека: ера страшна људскијема кољенима,
или ће се пловидба за златно руно хуманог идентитета и сврхе, свему упркос, наставити и борбом непрестаном „воскресењем смрт поразити“, да нас у неку Аркадију доведе, није нам дано да знамо. Kоји ће се од ових Његошевих стихова оживотворити у судбини потомства, неизвесно је. У неизвесности, тајна је, мука, али и лепота живљења.
Она лепота коју је Његош, један од последњих заточника древног медитеранског света, тај велики храбри, несрећни и умни творац, владар и духовник, морао осетити као свој прави завичај, када јој је из провалије људских недоумица, душевних неизвесности и световних невоља, подарио једино што је остало само његово – јер све остало другоме даде – подарио своју – самоћу.
Усамљеност између Неба и Земље, божјих Муња и црногорског Kамена, истинску колевку свог Генија, домају „невиних синова природе и мудрости просте, најсјајније!“
Хвала и Њему и вама!
