Помало конфузан, како то већ бива у јесен, главе још увек пометене свим тим колонијалним, тј. британским стварима којима се бавио у свом малом буџаку тескобног подрума који је повремено био и обућарска радионица, јер управо је интензивно радио на озбиљним литерарним радовима на недовршеном и роману о Лондону, господин Црњански устрча узаним степеништем фудбалски и атлетски брзим корацима, као код дриблинга на малом простору – или у финишу трке на двесто метара – и улети у салон.
Тек благо задихан, шармантно се насмешио госпођицама Иди и Мизери:
– How do you do – рече он, помало срдачно а помало свечано.
Госпођица Ида и госпођица Мизери су ћутале, а могло би да се помисли како су, у себи, нечујно, ипак, помрмљале “how do you do”, и наставиле упорно да зуре у малецке шољице са чајем којим их је љубазно послужила госпођа Вида.
– Драги – обратила се госпођа Вида свом мужу – госпођице не говоре српски!
Хм, помислио је помали слуђени а помало збуњени господин Црњански, па зар сам ја “how do you do” рекао на српском? Али није ништа гласно коментарисао јер ситуација није налагала да се праве цепидлачке сцене у одбрани мушког достојанства. А госпођа Вида није ништа ни помислила, а камоли коментарисала, само је господину Црњанском насула шољицу “ел греја”, са мало млекца, и на тањирић ставила суви колачић који је претходно грицнула тако да му је недостајао један ћошак. Госпођица Ида и госпођица Мизери нису и даље ништа говориле. Чак, нису ни помериле нежне ручице да прихвате шољице, а нису ни ублажиле свој загонетни осмех са финих, непомичних лица вешто израђених од бљештавог порцелана.
Занимљиво је постављена сцена, помислио је господин Црњански и грицнуо други ћошак сувог колачића. Баш као у неком роману који се дешава у Лондону, а у њему би госпођице Ида и Мизери могле бити јунакиње, само да већ нису биле лутке које ће, колико сутра, када их госпођа Вида постави у прашњави излог окренут према бучној улици, својим домовима однети деца из неке фине енглеске породице.
Мајсторица Вида, као да је до танчина предвидела шта се то мајстору Милошу мота по глави:
– Али драги Црњански, у чему је разлика између мојих лутака и јунака твојих романа?
Један лептир, који се запутио из запуштене, дивље баште на периферији Лондона, улете грешком у салон госпође Виде, снажно и весело замахну шареним крилима. Како ли је сада на Уралу, помисли господин Милош и западе у тихи дремеж, препустивши се сновима. У тим сновима често су обитавали и већ давно мртви људи, који су у неком трену пролазили кроз његов живот. Углавном су га позивали за трпезу, нудили га супом са златним одсјајем, печеним пилићима, гужварама са јабукама, сиром и маком, а он је храну истрајно одбијао, плашећи се да га заправо позивају у сиви загробни свет, и да ће умрети иако своје најбоље романе још увек није написао.
Плашио се, у сну, али не и на јави. Јер, овог хитроногог, виспреног фудбалера који је крпењачу моћно шутирао и у дубоком блату ровова фронта у Галицији, док је изнад глава царских војника пламтео ватромет челичних опиљака, стварна смрт није плашила. Уосталом, чему и зашто, мудровао је у сну, али и на јави, господин Црњански. Уосталом, када си видео једно брдо, као да си видео сва брда на свету. Када си видео једну реку, као да си их видео све што теку планетом Земљом, од Баната и Београда, до Загреба, Лондона и Урала. Када си видео један град. Када си видео једног човека. Када…
Уосталом, није ли јесен, није ли живот без смисла?
Ђорђе Писарев
Извор: Дневник
