Бока Которска има бројне стајаће епитете, па је тако она „најљепши залив на свијету“, „једини фјорд на Медитерану“, „невјеста Јадрана“, а за сусједе је и „заљев хрватских светаца“. Оставимо ли по страни полемику у вези с тим има ли римокатоличанство макар једног заливског Хрвата међу светима – с великом радошћу, посебно у доба Великог поста, ваља казати како је љета 2015. у Диптих светих Српске православне цркве унесено име Светог Севастијана Дабовића, као за сада последњег у дугачком низу канонизованих угодника потеклих из Залива…
Како је изгледао животни пут оца српског православља у Америци? Пазимо… Јован се Дабовић родио 1863. у Сан Франциску, за вријеме мандата предсједника Абрахама Линколна, као четврто од седморо дјеце Илије и Јелене, из Сасовића, села на двије уре хода од Херцег Новог, у Боки Которској.
Илија и Јелена били су, званично, први регистровани српски досељеници на западној обали Америке. Послије дугог пута који је увијек напоран, посебно ако се чак и Панамска превлака прелази на магарцима, стигли су у Сан Франциско 1853, у јеку Златне грознице. Почели су да се баве продајом воћа на велико – пише у „Житију Светог Севастијана Џексонског“ Јеромонах Дамаскин (Издавачка фондација СПЦ, Београд, 2018).
Калифорнијска Златна грозница попризвала је многе, па се тако шест година прије рођења оца Севастијана у Сан Франциску оформила православна заједница, састављена од Руса, Срба, Грка и Сиријаца, али како још увијек није имала статус парохије, духовне потребе обављали су свештеници руске Царске морнарице. Будући о. Севастијан крштен је 1863. на руском ратном броду „Богатир“.
Неће проћи много, руски бродови дићи ће сидра, па ће православна заједница у Сан Франциску да остане без свештеника, до 1868, када са Аљаске, коју су од Руса купиле Сједињене Америчке Државе, долази о. Николај, посебно од 1872, када је руски епископ Јован преселио своју резиденцију са Аљаске у Сан Франциско – што је значило и пресељење цијеле америчке епархијске управе у Калифорнију, гдје подиже цркву Св. Александра Невског.
Јован Дабовић, „од дјетињства намјерен да постане свештеник“, упија сва знања од владике Јована, постаје чтец, појац и учитељ. Да би усавршио теолошко образовање, 1885. путује у Русију, гдје учи на духовним академијама у Петрограду и Кијеву. У Петрограду је 1888. пострижен у монаха, те се у 25. години рађа с именом Севастијан.
Љета 1892, након извјештаја о постојању 1500 православних хришћана у Калифорнији и Орегону, јеромонах Севастијан постаје мисионарски свештеник за Калифорнију и Пацифички сјеверозапад. У провинцији Британска Колумбија крстио је Индијанку удату за једног побожног Србина из Херцеговине, који ће потом постати оснивачи прве православне цркве у Сијетлу.
У децембру 1893. враћа се у Сан Франциско и одлази на позив да крсти српско дијете неких копача злата из Џексона у Калифорнији. Видјевши да се тамо налази баш много рудара Срба, одлучује да, уз њихову и Божју помоћ, сагради цркву, па је тако црква Св. Саве постала прва наша црква на америчком континенту (освештана 1894). Отац Севастијан проповиједао је цијелог свог живота на енглеском, српском и руском језику. Деценије је утрошио не жалећи живота и труда да широм америчког континента, путујући кочијом, жељезницом или пјешке, проповиједа православну вјеру међу разним народима, с једне обале на другу, често посјећујући српске породице и по пустарама – да би вјерницима донио свете тајне и пружио им утјеху.
Осим у Џексону, основао је парохије у Портланду (држава Орегон), Сијетлу и Вилкесону (Вашингтон), Бјуту (Монтана), Лос Анђелесу и Ејнџелс Кампу (Калифорнија), у Чикагу (Илиноис), и Дагласу (Аљаска). Небројено је пута крстарио Америком и Канадом, у Јапану је служио са чувеним руским крститељем Јапанаца, епископом Николајем, боравио је више пута у Русији, а био је и у Антиохији, Јерусалиму и Цариграду. По Алеутским острвима која као мост коме недостаје сваки други стуб спајају Азију и Америку – крштавао је тамошње Ескиме.
Године 1899. одликован је Орденом Свете Ане од стране руског цара Николаја II, а двије године прије, Орденом књаза Данила, као знак признања црногорског књаза Николе, што се као духовни пастир старао о српским досељеницима који су у Америку дошли из Црне Горе и Боке Которске. Није све увијек ишло низ воду оцу Севастијану. Почетком 20. вијека многи Срби оптужили су га да је русофил и да се не желе ујединити под капом Српске православне духовне мисије коју води, јер је све вријеме она под покровитељством Руске цркве. О. Севастијан је био свјестан како су Срби у праву, али у то вријеме Српска православна црква још није била у моћи да организује српско свештенство и да формира парохије широм Америке. Деветнаест српских парохија (под Руском црквом) имало је 1910. године свега 11 канонских свештеника. Било је и неканонских, који су користећи ситуацију, без благослова иједног епископа, зарад зараде, путовали Сједињеним Државама и вршили службе, па је о. Севастијан био у незавидном положају јер је морао да брани ауторитет руске јерархије пред америчким Србима.
Иако се надао да ће као стални свештеник остати при цркви Св. Саве у Лос Анђелесу, по избијању Балканских ратова 1912. одлучује да помогне напаћеној браћи, па путује да као војни свештеник служи у српској војсци. Била је то прилика да посјети света мјеста на Косову. Из Скопља пише Николи Пашићу, тада министру иностраних дела, с молбом да се у Америци коначно формира Српска епархија са српским епископом. За кандидата, вриједно је помена, предлаже Николаја Велимировића, док је овај још увијек био јеромонах.
Вратиће се о. Севастијан у Америку, и поново доћи – да као војни свештеник служи поново српској војсци, сада у Првом свјетском рату. Фебруара 1921. о. Севастијан среће се у Њујорку са Николајем Велимировићем, који је у међувремену хиротонисан у чин епископа, па је његова посјета Америци била прва посјета неког српског епископа Новом свијету. Отац Николај записао је да је оца Севастијана позвао на ручак, али да је то овај одбио, јер је управо купио векну хлеба од последњих 5 центи. А ипак је, пише Велимировић, о. Севастијан планирао да путује на Аљаску, у Јапан и у Европу. „Али Ви немате финансијских средстава“, казао је о. Николај, на што је о. Севастијан цитирао Библију: „Бог ће се постарати“ (1 Мој, 22,8), што се и догодило. Дана 21. септембра 1921, митрополит Варнава, будући патријарх српски, поставио је епископа Николаја Велимировића за главу српске цркве у Америци, али се Срби из домовине нису хтјели да одрекну свога „новог Златоуста“, па је на засиједању Светог архијерејског сабора 1925. архимандрит Мардарије изабран за епископа Америчко-канадске епархије.
Отац Севастијан је током свог живота прешао Атлантик петнаест пута, а Тихи океан девет пута, током којих је пловидби доживио три бродолома. На крају последње пловидбе Атлантиком и Медитераном, скрасио се у Србији, и у манастиру је Жичи, након кратког путовања до Херцег Новог и Сасовића, остао до краја живота. Умро је 1940.
С обзиром да је услиједио Други свјетски рат, чак су и ријечи на десетогодишњицу од упокојења, из пера владике Николаја пале у заборав: „Ево човека који је задужио сав српски народ, нарочито све Србе и све српске организације у Америци“. Отац Севастијан остао је релативно непознат. Али ће зато други један Србин рођен у Америци, Мирко Добријевић, потоњи епископ Иринеј Епархије аустралијско-новозеландске, почети да истражује живот оца Севастијана. Године 1984. владика пише да му се срце сломило када је у Жичи, на гробљу, нашао двије зарђале гвоздене шипке с дјелимично сачуваним словима: АРХИМ. СЕВАСТИЈАН. И ништа више… Од тог тренутка креће труд за обнову лика и дјела о. Севастијана Дабовића (1863-1940). Земни остаци првог америчког православног апостола и мисионара, пренијети су из Жиче у Џексон, 2007, у цркву коју је он и основао, прву српску цркву на Западној хемисфери. Свети архијерејски сабор СПЦ одлучио је 2015. да се име архимандрита Севастијана Дабовића унесе у Диптих светих. Патријарх Иринеј септембра 2015. године путује у Америку, у Калифорнију, и током евхаристијскох сабрања обавља званични чин канонизације и присаједињења Сабору светих – Светог Севастијана Дабовића. Данас се његове мошти налазе у цркви Светог Стефана Првовјенчаног у Алхамбри – Лос Анђелес.
Светосавска Бока
Свети Севастијан Дабовић посљедњи је, за сада Србин, у низу пројављених светитеља поријеклом из Боке, или везаних за Боку, попут Светог Саве, који је 1219. на острвцету пред Тивтом основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Деценијама је то острво било познатије као Острво цвијећа, пуно туристичких бунгалова, но трећином ипак црквено – јер се ту некад налазио манастир, чијих је 40-ак монаха потровала Венеција средином 15. вијека, а Которани, несловени тада још већином иако номинално хришћани, га салвама бродских топова сравнише са земљом…
Данас се на врху острва, у цркви Св. Тројице, кроз стаклени отвор кивота, носом може осјетити мирис потекао из моштију Светих мученика Превлачких.
Кога имамо још да се, ако је то уопште важно, од Бокеља Богу моли за нас? Имамо Светог Арсенија Превлачког, насљедника Светог Саве на архиепископском трону. Светог Стефана Штиљановића, Светог Јоаникија Липовца, митрополита и новомученика, те Светог Кирила Цвјетковића. Да западни дио Боке одувијек није био Земља Светог Саве, не би ни постојала карта објављена у Риму 1689, на којој пише Ducato de San Sabba (Војводство Светог Саве). Светосавска метохија у Боки, са острвским манастиром у центру, обухватала је трећину западног дијела Залива. Када узмемо да је Котор био главна лука средњовјековне српске државе, те „славни, стони и љубљениу град“ Стефана Немање, православни карактер Боке Которске не треба доводити у питање.
Извор: Стање Ствари
