Piše: Ostoja Vojinović
Postoji jedno pitanje koje se društvima postavlja u svakom naraštaju, ali retko dovoljno glasno: ko našoj deci priča priču? Ne škola i ne roditelji – oni pričaju ono što su dužni. Ko im priča onu drugu priču, onu u koju veruju jer je sami biraju? Odgovor je, već više od jednog veka, isti: ekran. Promenilo se samo to što ekran više ne stoji u bioskopskoj sali, nego u džepu.
Krajem prošle godine sociolog Oleg Mihajlovič Roj, profesor i vodeći naučni saradnik Instituta za filozofiju i pravo Uralskog odeljenja Ruske akademije nauka u Jekaterinburgu, sproveo je istraživanje koje je pokušalo da na to pitanje odgovori na primeru ruske „generacije Z“ – mladih rođenih između 1998. i 2010. Anketirano je 427 studenata, pretežno iz Omska, Tjumenja i Novosibirska, a sa 47 njih vođeni su dubinski razgovori. Rezultati su objavljeni u časopisu Izvestiя vыsših učebnыh zavedeniй. Sociologiя. Эkonomika. Politika, a vrede pažnje i ovde, jer postavljaju ogledalo u koje bi se i srpski vršnjaci tih studenata mogli pogledati.
Generacija koja je odrasla iza dve zavese
Roj ovu generaciju opisuje kao one čije je stupanje u zrelost palo u dvostruku izolaciju: prvo kovidnu, zatim sankcionu. To su mladi za koje je film, kako kaže, „prozor u svet“ – u doslovnom smislu, jer im je stvarni svet u ključnim godinama bio zatvoren. Otuda i prvi, pomalo neočekivan nalaz: ti mladi nisu ni antizapadnjaci ni zapadnjaci. Oni su, po Rojevoj formulaciji, „hibridni potrošači“. Skoro 58 odsto ispitanika najradije gleda američki film, 44 odsto ruski, 41 evropski – a četvrtina otvoreno kaže da im zemlja porekla filma ne znači ništa. Najčešći odgovor uopšte nije „samo ruski“ ili „samo američki“, nego kombinacija: ruski, američki i evropski zajedno.
Iza tog hibridnog ukusa, međutim, stoji nešto što nije hibridno. Na pitanje koje osobine domaći film formira kod gledaoca, najviše odgovora dobili su smisao za humor, dobrota, poštenje i optimizam. Na pitanje koji su tipični junaci savremenog ruskog filma, više od polovine studenata nabraja policajca, bandita i oligarha – ali uz njih i „patriotu svoje zemlje“, prema kome, beleži autor, odnos nije ironičan nego blagonaklon. Taj nalaz Roj sažima u pojam koji je, po mom sudu, najzanimljiviji doprinos celog istraživanja: osećaj tla. To nije etnički identitet – on u anketi namerno nije ni meren – nego vezanost za mesto na kojem živiš i za probleme tog mesta, koja se projavljuje i onda kada gledaš tuđe filmove.
PISA testovi upalili alarm – mladi će jedva razumeti i račun za komunalne usluge
Šta mladi Rusi neće da im se priča
Najrečitiji deo istraživanja nisu brojke, nego intervjui. Jedan dvadesetdvogodišnji politikolog govori o „životnoj istini“ u domaćim filmovima i kaže da mu smeta što mu je filmovi „nameću“ umesto da ponude razgovor o njoj. Drugi, dvadesetpetogodišnji matematičar, svaki ruski film o nekoj epohi vidi kao „ili previše izveštačen, ili neistinit“. Studentkinja iz Omska hvali sovjetsko kino – „sve je tako toplo i fino da osećaš svu dubinu“ – a onda dodaje da je od 2023. u novim filmovima „nešto krenulo naopako“: nepoznati glumci, loša muzika, nastavci koji su „ni o čemu“.
Niko od njih ne odbacuje patriotizam kao temu. Naprotiv, isti politikolog kaže da želi da film gaji osećanje nacionalnog ponosa – ali dodaje rečenicu koju bi svaka ministarska komisija za kinematografiju, bilo gde u svetu, trebalo da uokviri: ne može se prosto reći ko je dobar a ko loš i doslovno objasniti zašto; film je dobar po tome što radi na slikama koje sam analiziraš i sam odlučuješ na čiju ćeš stranu stati.
Roj iz toga izvlači zaključak koji se ne dopada ni jednoj vlasti, pa ni njegovoj: mladi cene slobodu izbora više od bilo koje poruke, i upravo kroz slobodan izbor dolaze do lojalnosti, a ne mimo njega. Država koja želi da im „priča priču“ mora prvo da nauči da pravi film koji bi oni sami izabrali. Patriotizam se ne može propisati prokatnom dozvolom.
A šta se dešava na ovoj strani ekrana
Srbija nije prošla kroz sankcionu izolaciju i njeni mladi nisu morali da traže tuđe filmove zaobilaznim putevima. Ali ako se zagledamo, sličnosti su upadljivije od razlika.
Prvo, i naši mladi su hibridni potrošači – samo što je kod nas hibrid drukčije sastavljen. Striming platforme donele su američku i evropsku serijsku produkciju u svaku kuću, a domaća serija je istovremeno doživela renesansu kakvu nije imala od osamdesetih. Pažljiv posmatrač primetiće da mladi u Srbiji ne biraju između „Senki nad Balkanom“ i „Igre prestola“ – gledaju i jedno i drugo, i ne vide u tome nikakvu protivrečnost. To je tačno ono što Roj naziva kombinovanim izborom.
Drugo, i kod nas postoji osećaj tla, i on se takođe ne vidi u brojkama o poreklu sadržaja, nego u tome šta publika nagrađuje kada je domaće. Podaci Filmskog centra Srbije govore rečito: najgledaniji domaći film u ovom veku je „Zona Zamfirova“, a iza nje „Toma“; u 2024. godini to je bila muzička drama „Nedelja“, o Džeju Ramadanovskom. Nijedan od ta tri filma nije istorijski spektakl i nijedan ne govori o tome ko je dobar a ko loš. Sva tri govore o nečemu što se ovde zove „naše“ – starom Nišu, jednom pevaču iz kafane, jednom dečaku sa Dorćola. Srpska publika, mlada uključena, glasa novčanikom za istu stvar za koju ruski studenti glasaju u anketi: za priču koja ne poučava, nego prepoznaje.
Treće, i ovde postoji raskorak između stare i nove klasike, samo što je kod nas dublji. Rojevi studenti ne znaju Tarkovskog, ali znaju „Ivan Vasiljevič menja profesiju“ napamet. Naši mladi, znaju „Ko to tamo peva“ i „Maratonce“ kao folklor, citatima, često ne znajući ni ko ih je režirao – a crni talas, Žilnik ili Makavejev, za većinu su imena iz udžbenika. Razlika je u tome što ruski student koji ne poznaje sovjetsku klasiku ipak živi u kulturi koja je neprestano reprodukuje i citira; naš student koji ne poznaje jugoslovensku klasiku živi u kulturi koja ju je, u međuvremenu, pretvorila u folklor bez autora.Tlo pod nogama kod nas je, u tom smislu, tanje.
Švedska gasi ekrane u učionicama – povratak knjigama, papiru i olovci
Ko, dakle, priča priču
Četvrta paralela je najvažnija i najmanje udobna. Roj svoj članak završava preporukom upućenom ruskoj državi: prilagodite ponudu vrednosnim zahtevima publike, a ne publiku ponudi. Isti recept, preveden na srpski, glasio bi ovako: domaći film koji mladi gledaju nastaje tamo gde neko ima šta da kaže o životu koji oni prepoznaju, a ne tamo gde neko ima šta da im poruči. „Nedelja“ nije trebalo da bude patriotski film, a dospela je do milion i po evra na blagajnama tako što je ispričala jednu sasvim srpsku sudbinu bez ijedne pouke.
Ruski student koji želi da sam odluči na čiju će stranu stati i srpski student koji „Zonu Zamfirovu“ zna bolje od njenog reditelja traže, čini se, istu stvar: da im neko ispriča njihovu priču dovoljno dobro da je sami izaberu. Države na obe strane, svaka sa svojim fondom za kinematografiju i svojim predstavama o tome šta je nacionalna svest, stalno su u iskušenju da tu priču ispričaju umesto njih. Rojevo istraživanje je, u suštini, empirijski dokaz da to ne funkcioniše – i da, srećom, ni ne mora. Mladi koji slobodno biraju, pokazuje se, biraju i svoje.
Tekst se oslanja na istraživanje: Roй, O. M. „Kinematograf glazami zumerov:osobennosti nacionalьnogo vospriяtiя“,Izvestiя vыsših učebnыh zavedeniй. Sociologiя. Эkonomika. Politika, 2026, br. 2, str. 56–71.
Izvor: Stella Polare
