Пише: Марија Попова
“Треба претпоставити да је сваки човек трска која мисли и да му је природа племенита, чак и ако је такав само повремено,“ написала је Мери Макарти Хани Арент у њиховој дирљивој преписци о добру, злу и људској природи. Када се осврнем на десет година рада Brain Pickings-а и на најважније ствари које сам научила током те деценије читања, писања и живљења, не само да се потпуно слажем са Макарти, већ бих чак и инсистирала на томе да морамо претпоставити основну људску доброту у свакој особи, као егзистенцијални императив. Ипак, зло неспорно постоји. Како да помиримо ове истоврсне истине и наставимо да живимо исијавајући, не само незасењени тамом, већ одлучно усмерени на повећање светлости у свету?
То је питање које је добитник Нобелове награде, руски песник и есејиста Јосиф Бродски истраживао када је држао говор дипломцима Вилијамс колеџа 1984. године. Век након што је његов земљак Фјодор Михајлович Достојевски изнео своје ставове о томе зашто верује да не постоје лоши људи – век који је видео два светска рата и пад Русије у комунистичку диктатуру – Бродски размишља о злу и који је најмоћнији противотров за њега. Актуелност овог говора је само расла у деценијама које су уследиле.
Бродски се овако обратио следећој генерацији:
ез обзира на то колико одлучни или опрезни били, током свог живота неизбежно ћете се сусрести са оним што се назива Зло. Овде не мислим на карактеристику готских романа, већ на опипљиву друштвену реалност коју никако не можете контролисати. Нема те количине добре природе или мудрих прорачуна који ће спречити тај сусрет. Штавише, што сте калкулисанији и опрезнији, то је већа вероватноћа да ће се овај сусрет догодити, и теже ће бити његове последице. Таква је структура живота да оно што сматрамо злом може бити прилично свеприсутно, јер се често појављује у облику добра. Никада га нећете видети како прелази ваш праг, представљајући се: „Здраво, ја сам Зло!“ То, наравно, указује на његову секундарну природу, али утеха коју можемо извући из ове опсервације бива умањена његовом учесталошћу.
Из осећања које је у великој мери обликовано његовом потребом за контрапунктом диктаторском комунистичком једноумљу које је прогутало његову домовину, као што је и моју, Бродски додаје:
Најсигурнија одбрана од Зла је екстремни индивидуализам, оригиналност мишљења, непредвидивост, чак — ако желите — ексцентричност. То јест, нешто што се не може симулирати, лажирати, имитирати; нешто што не би задовољило чак ни искусног преваранта. Нешто, другим речима, што се не може оделити, попут ваше властите коже — чак ни од стране мањине.
Бродски верује да је најснажнији начин пружања отпора злу оно што он назива „славним окретањем другог образа“. У пасусу који је данас акутно правовремен, Бродски разматра зашто су ови ванвременски принципи непопустљивог добра пали у немилост у модерном свету:
Чињеница да је свет данас такав какав јесте сугерише, у најмању руку, да овај концепт није универзално цењен. Разлози за његову непопуларност су двоструки. Прво, оно што је потребно за примену овог концепта је елементарна демократија. То је управо оно што 86 одсто света нема. Друго, потребан је здрав разум који говори жртви да је њен једини добитак у окретању другог образа и неодговарању у истом тону, у најбољем случају, морална победа, тј. победа која је прилично беспредметна. Природна несклоност да се још један део вашег тела изложи ударцу је оправдана сумњом да ова врста понашања само узбуђује и појачава Зло; да ваш противник ту моралну победу може погрешно схватити као своју некажњивост.
Са сентиментом који подсећа на бритке идеје филозофкиње Марте Нусбаум о починиоцу и жртви, а који ће Бродски разрадити четири године касније у ономе што је био и остао најбољи говор дипломцима свих времена, он додаје:
Морална победа сама по себи можда није толико морална, не само зато што патња често има нарцистички аспект, већ и зато што чини жртву супериорном, тј. бољом од свог непријатеља. Ипак, без обзира на то колико је ваш непријатељ зао, кључно је да је он човек; и иако није способан да воли другог као себе, ипак ми знамо да зло почиње када један човек крене да мисли да је бољи од другог.
(Или, као што је био случај током огромног дела људске историје, када један мушкарац почне да мисли да је бољи од једне жене — или, још алармантније, од целокупног женског рода.)
Бродски тврди да такво кривљење намере и исхода произлази из погрешног тумачења и неправилне примене Исусове “Беседе на гори”. Он конкретно помиње три стиха, морално и логички повезана:
Ако те ко удари по десноме твом образу, обрни му и други. И који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, подај му и хаљину.
И ако те потјера ко један сахат, иди с њиме два. (Превод: Вук Стефановић Караџић)
Бродски разматра дубље импликације у вези са тиме:
Значење ових стихова је све само не пасивно, јер се сугерише да се зло може начинити апсурдним путем прекомерности; сугерише се да се зло може учинити апсурдним смањењем његових захтева обимом ваше сагласности, што девалвира неправду. Ова врста понашања ставља жртву у веома активан положај, у положај менталног агресора. Победа која је могућа овде није морална, већ егзистенцијална.
Бродски разматра опасности наше дуге међукултурне историје погрешног тумачења ових стихова и поновног усвајања њиховог правог значења:
Етика заснована на овим погрешно цитираним стиховима није променила ништа у пост-гандијевској Индији, осим боје коже њених управника. Са становишта гладног човека, ипак, све му је једно ко га држи гладним. Сматрам да би му можда било драже да је белац одговоран за његово бедно стање, ако ни због чега другог, онда због тога што би на тај начин изгледало да зло долази однекуд другде и да је можда мање ефикасно од патње коју му наносе његови људи. Са туђином на власти, још увек има места за наду, за фантазију.
Слично као у пост-толстојевској Русији, етика заснована на овом погрешно цитираном стиху поткопала је велико део одлучности нације да се суочи са полицијском државом. Оно што је уследило је одвише добро познато: шест деценија окретања другог образа трансформисало је лице нације у једну велику модрицу, тако да држава данас, уморна од своје насилности, једноставно пљује у то лице. Као и у лице света.
Вечити мајстор нијанси, Бродски користи ову опасну причу о погрешном тумачењу појма окретања другог образа како би се вратио на своју кључну тезу о сузбијању зла:
Морам признати да се осећам помало нелагодно док говорим о овим стварима: јер окретање или неокретање другог образа је, на крају крајева, изузетно интимна ствар. Сусрет се увек одвија један-на-један. Увек је то ваша кожа, ваша хаљина и кошуља, и ваши удови који ће морати да ходају. Саветовати, а камоли притискати некога да користи ове особине је, ако не потпуно погрешно, онда недолично. Све што желим да постигнем овде је да избришем из ваших умова клише који је многима нанео штету, а дао јако мало резултата. Такође бих желео да вам усадим идеју да док год имате своју кожу, хаљину, кошуљу и удове, још нисте поражени, без обзира какве су вам шансе.
Извор: Глиф
