Пре референдума написао сам да ће исход бити добар показатељ колико је Вучић стварно патриота. Ако јесте, рекох, он неће дозволити предају судства странцима и пустиће да победи НЕ. Ако пак глуми да је патриота, а заправо све време ради за атлантисте (као што мисли Ломпар), онда ће по сваку цену, укључив и кривотворење, настојати да победи ДА.
Исход референдума изгледа да је дао за право другој претпоставци. Где год да су били контролори опозиције, победило је НЕ, отприлике 55:45. А где није било контроле, убедљиво је победило ДА, с неких 85:15.
Саша Радуловић и ДЈБ тврде да статистичка анализа 4.000 бирачких места показује да су, тамо где није било надзора, вучићевци приписали најмање 400.000 гласова одговору ДА. Одазив би, пред крај гласања, изненада скакао у небо, а ти бирачи су, као по правилу, масовно заокруживали ДА.
Тако је Србија, захваљујући овој превари, пристала на промену Устава и своје судство надаље препустила Бриселу/Берлину и Вашингтону.
Овај исход, између осталог, био је могућ и зато што је атлантистичка/N1 опозиција бојкотовала референдум. Она је са својим контролорима могла да онемогући дописивање тих 400.000 гласова. Али, није. Зато је постала саучесник преваре.
Ово је, на неки начин, добро. Још једном смо видело ко је шта, и ко је какав. Предаја судства странцима потврдила је карактер власти као колонијалне управе. А асистирање грађанистичке опозиције у томе само је потврдило да су они „за промену власти, али без промене политике“.
Оних 800.000 гласова за НЕ, међутим, леп су успех. Постигнут је првенствено захваљујући друштвеним мрежама и представља аутентични израз незадовољства читавом политичком класом и оним што ради.
Да подсетим, велики медији нису били у обавези да пуштају странке које су водиле НЕ кампању. Зато их нису ни звали. Није поштована ни изборна тишина, нити забрана учешћа функционера у референдумској кампањи. Коалиција суверенистичких странака (ДЈБ, Двери, ДСС, ПОКС итд.) трудила се колико је могла. Али, њихови ресурси нису били превелики. Припомагали су и патриотски сајтови, као и групације интелектуалаца. Али, и то је било ограниченог домета.
Ипак, аргументи зашто треба гласати НЕ ширили су се капиларно, од човека до човека. Мреже су одиграле голему улогу. Но, то се могло десити само захваљујући великом незадовољству. Људима се много шта није допало – од промене референдумских услова, преко распакивања Устава у кризном времену, до претварање судства у касту.
И тако, тих 800.000 гласова НЕ, ма колико да су били дифузни и разногласни, није мали капитал, када размиљамо о будућности. Ближе се избори, а с њима се увећава број ловаца у мутном. Али, постоје нека једноставна питања помоћу којих свако може бити истеран на чистину. Ево, еколози-левичари, НДМБГД, и други – само их треба питати, рецимо, шта мисле о Косову.
Јер, како неко може да брани Јадар, а да му је свеједно што је исти странац гађао ракетама, окупирао и опљачкао све што вреди на Симпатични аутори емисије Марка Жвака, воле НДМБГД, воле све што воле млади…; али, кад их питаш за Косово: „То је де факто друга држава и то је готова прича, а де јуре? – ја бих признао Косово, то је чињенично стање и не може да се промени“.
Одлично, све је јасно, здраво, до виђења…
Наравно да ће цела грађанистичка опозиција питање Косова да игнорише. Они једва чекају да Вучић заврши посао, па да кажу: „Косово су изгубили Милошевић и Вучић, шта сад да се ради, да гледамо у будућност, у интеграције и инвестиције“. Зато их на то морамо непрестано враћати.
„Kосово је лакмус тест за све. `Опозиција` га не помиње? Мени је то довољно. Нема га у првој тачки – нема потребе да гледам даље“!
Власт и грађанистичка опозиција од ових избора желе да направе још једну фактичку легитимацију колонијалне управе и колонијалне политике. Али, 800.000 НЕ с референдума могли би да имају исто такав снажан одјек и на изборима, само ако успемо да поставимо тему.
Па и ако нам питање Косова не лежи, ако је за неког сувише „десно“, ту су друга елиминациона питања. Рецимо: НАТО. Јер, одговор на питање – да или не у НАТО – у нашем друштву увек лепо разлучује свет нормалних, поштених људи од света лакеја и хијена.
Све остало су идеолошке ситнице, али ово питање је кључно. После старих, спремају се нови злочини. Зар ћемо у томе да саучествујемо?
Преживели смо десетогодишњи рат с атлантистичком империјом, најнеравноправнији сукоб у историји. Ипак смо се одбранили, јер да нисмо, данас бисмо изгледали као Либија или Ирак. Нисмо капитулирали, изашли смо из рата с Републиком Српском и с Косовом којег и даље не могу да нам узму ако га не дамо… Зар да се сада, када се Вавилон урушава, уписујемо у разбојнике?
„Десница“ и „левица“, то су често само химере којима нас замајавају. Антиколонијална и антиимперијална политика надилази све парцијалне идеологије. Зар за народни, ослободилачки и одбрамбени покрет родољуба није охрабрење тих 800.000 гласова? Зар се паметним и стрпљивим радом то не може почети претварати у озбиљну снагу?
Јер, црвене линије су ту и сви их препознајемо. Или ћемо бити колонијална територија са „затеченим становништвом“ – које сутра може бити замењено другим, послушнијим. Или ћемо бити народ који не да на себе, бранећи своју земљу, државу и културу.
Црвене линије потребне су управо да би се знало шта се брани. И све их јасније видимо како време пролази. Живот уз границу је тврд, навикли смо да се бранимо и чекамо сумрак царстава, да чекамо још један ресет, и још једну прилику да се вратимо у Призрен и Книн.
Током последње посете Хиландару, Вучић се, наводно, како су известили његови таблоиди, „помолио за Србију на гробу Стефана Немање“. Једини проблем с том молитвом је што је Немањин гроб у Студеници, 800 километара даље.
Али, лаж је све уочљивија, апсурднија и смешнија. Референдум је показао да нисмо усамљени у огорчењу тим светом лажи. У Србији се сад већ очигледно масовно мисли својом главом. И то је незаустављиво и неповратно. Не дати више глас лажи, али ни паралажи – има ли шта да је једноставније?
Слободан Антонић
Извор: Правда
