Послије двије веома запажене књиге путописа Долина српских краљева и Епска Србија, Милисав Савић је исписао и трећу, Terra Rascia, у издању Друштва „Рашка школа“, која је јуче представљена у Српском књижевном друштву.
Расцију, срце немањићке државе, описали су у дневничким и путописним белешкама многе дипломате, свештеници, трговци, авантуристи, шпијуни, на свом путу према Цариграду из Дубровника, Цариграда и Београда. Оставили су записе о чувеним манастирима Милешеви, Сопоћанима, Ђурђевим ступовима, Студеници, Бањској, али и већим и мањим насељеним местима на Пештерској висоравни, у Рашкој долини, на обронцима Копаоника и Голије. Милисав Савић је кренуо њиховим путевима трудећи се да на новом листу хартије оживи некадашње време и простор, истиче рецензент др Владан Виријевић.
Прича о путовању кроз земљу Расцију отвара путопис преводиоца са латинског аустријске делегације, Бенедикта Курипешића, из 1530, који се сматра најбољим таквим штивом о оновременом Балкану. Бележећи како се делегација у којој је био из данашње Сјенице попела на „велико брдо“, Курипешић наводи да се одатле видело море, Дубровник, Цариград и Смедерево, што је наравно било немогуће. Међутим, мит о Косовском боју пренео је веома верно, као један од првих западних путописаца који је писао на ту тему. Његова прича је иста као и она из епских песама, сем у једном детаљу, а то је да је Милош Кобилић био – старац.
– Књига има три слоја: најпре, како су нас странци путници гледали и посматрали, углавном као сиромашан и напаћен свет под туђинском влашћу, али који има манастире изузетне лепоте – рекао је Савић. – Прошао сам сва села и пределе којима су они ишли и уверио се у њихову изузетну лепоту, али и у то да тамо више готово никога нема. Трећи слој књиге чине разматрања путописа као жанра. Посебно је занимљиво што већину тих путописа нису писали они који су наведени као аутори, већ њихове слуге.
Када је Бенедето Рамберти 1534. године пратио свог рођака Данијела, млатачког дипломату, на путу за Цариград, написао је путопис „Три књиге о Турцима“. У том делу дао је први детаљни опис Милешеве, који су потоњи путописци понављали, јер је путопис имао, за ауторова живота, неколико издања.
– Овај путопис открива намерну, или нехатну навику писаца свих времена да мистификују локације и имена села, градова, река. Рамбертове погрешке – да се Рашка улива у Мораву, а да је на Копаонику живео Орфеј, можда нервирају педантне географе и историчаре, мене – не. Јер, песничка историја и географија никада се не поклапа са стварном – каже Савић.
Парижанин Пјер Лескалопје као млад отиснуо се 1574. из пуке радозналости на путовање од Дубровника до Цариграда и вратио се са путописом, у коме је, између осталог, запазио како Срби трпе велику муку што им Турци узимају децу за јањичаре. Забележио је и причу о Турчину који је пао мртав јер је злостављао калуђере. Ова типска прича везује се за многе манастире, а ушла је и у народне песме.
Непознати писац, слуга Паола Контарина, написао је дневник путовања од Венеције до Константинопоља, које је предузео његов господар, као амбасадор Млетачке републике. У том спису први пут је поменут Стефан Немања и ктитор манастира Милешева краљ Владислав, као и два стара манастира у Новом Пазару, Ђурђеви ступови и Петрова црква.
Као посебно занимљиву Савић издваја причу о Енглескињи Мери Едит Дарам (1863-1944), која је у лето 1902. била у Рашкој и Студеници. За водича дали су јој младог и лепог пандура (ову реч она исписује на српском), за кога је, признаје, грешно пожелела да јој буде на услузи. Међу ауторима путописа који су оплемењени фотографијама Милисава Савића су и Жан Шено, Марин Бици, Пјер Лефевр, Евлија Челебија, Јакета Палмотић Динорић, Никола Бошковић, Ендру Арчибалд Пејтон….
Мит о пропасти света
Монаси Милешеве показали су путописцу Корнелију Дуплицију Шеперу 1533. књигу о пропасти града са седам кула и гвозденим вратима, а коју је написао, како су тврдили, Свети Сава, приметио је на промоцији Братислав Р. Милановић, и додао:
– Такву књигу Свети Сава, као што знамо, није написао. Али можда му је показана нека која му је приписана. Замимљив је Савићев коментар Шеперовог записа: „Мит о пропасти света, најављен у Откровењу Јовановом, тих година био је посебно актуелан. Управо се навршавало 7.000 година од постанка света. Пропаст света по Србима почела је на Косову Пољу. До пропасти света није дошло, али мит је опстао и увек се на овим просторима ‘интензивирао’ у злим временима“. Тако траје и данас.
Извор: Драган Богутовић/novosti.rs
