Пише: Ђорђе Вукадиновић
Да се изразим помало заборављеном спортском, тј. боксерском терминологијом. Није био баш класични нокаут, али је било много више од “обичног” нокдауна. У сваком случају, било је далеко боље од оног што су опозиционо настројени посматрачи очекивали, односно, много горе од оног чему се режим надао и због чега је преко својих медија и “експерата” недељама “пумпао” како ће избори у Косјерићу и Зајечару бити прави лакмус, тест и крунски показатељ да вишемесечни протести по Србији нису оставили трага на рејтинг и како Вучић и СНС стоје “кано клисурина”, о чије стене ће се разбити слабашни покушаји “блокадера” и опозиционих мрзитеља (“које народ неће”) да омету напредак и развој Србије.
Кад оно, међутим. Уместо већ уписаног и тријумфа који је претећи најавио “председник свих грађана” (“Видећете шта ће буде у недељу”), листа иза које је стајала комплетна владајућа структура концентрисана на два града и буквално сви режимски и државни ресурси “победила” је (ваљда?) са неколико десетина гласова предности у Косјерићу и са једва 47 одсто освојених процената у Зајечару. И верујем да је не само Александру Вучићу него свима у београдском седишту СНС-а у то недељно вече било прилично јасно шта то значи и шта би се десило на евентуалним парламентарним изборима.
Вучић то неће лако преболети, нити ће та рана лако – а врло могуће и да неће никако – зацелити. А којим ће путем односно којом стратегијом то покушати да санира, или макар ублажи штету, могло се видети већ у првим данима и сатима који су уследили. Та се стратегија, наиме, састоји од већ виђеног микса порицања реалности (“Шта хоћете? Победили смо.” “Све је у реду и све је под контролом”) и медијско-политичког спиновања одврнутог до лудила и апсурда.
Али примарна тема овог текста, као што и наслов говори, овог пута није СНС режим, његова непочинства и тактике пролонгирања опстанка на власти (на коју, поштено говорећи, није ни требало да дође), о чему смо на овим и другим страницама већ много рекли и једва да се може додати нешто битно ново. Него, ово је “прича о нама” – при чему тема није ни славни холивудски хит са Брусом Вилисом и Мишел Фајфер, нити истоимени прошловековни народњак, већ покушај да се на једном месту колико-толико систематски каже и укаже на оно што су потенцијални ометајући фактори у ионако претешкој борби против овог хибридног режима.
Није да се о томе не говори. И поготово је парламентарна опозиција и њено чињење или нечињење честа тема и мета јетких коментара и више или мање луцидних, каткад и неправедних критика. Али овде хоћу да, по могућству, одемо и корак даље од оне уобичајене (нажалост, и тачне) примедбе: Свађају се, нису сложни итд.
Границе принципијелности
Неки моји, што лични, што политички пријатељи, бојкотовали су ове последње изборе (иако нису водили активну кампању бојкота). И они су (НДСС, ПОКС) били “суштински” и формално у праву (“Рекли смо да нема избора док се не поправе услови. Услови нису поправљени, напротив. Дакле, нема изласка. Тачка”). Али, авај, у политици је суштина често мање битна од појаве, психолошког утиска и атмосфере, а тај утисак и атмосфера су, без обзира на аргументе, овога пута били на страни оних који су били за излазак. Баш као што, по мом мишљењу, када су у питању следеће долазећи (на јесен) локални избори у Неготину и Мионици, то вероватно неће бити случај. Али до тада, што се каже, “ко жив ко мртав”.
Да не буде неспоразума. Доследност и принципијелност јесу политичке и људске врлине. И не треба подлегати општем тренду њиховог багателисања. Али у политичкој борби, поготово са овако “прљавим” и бескрупулозним противником, подједнако је важна – ако чак не и важнија – флексибилност, умеће тактичког прилагођавања и адекватне реакције у измењеним околностима. Стога је, кад смо већ код поменутих врлина, можда боље принципијелност демонстрирати у доследном и оштром супротстављању овој актуелној, по свим могућим параметрима лошој и штеточинској власти, него круто истрајавати на неким одлукама и закључцима.
Од еуфорије до малодушности и натраг
“Готов је!” Знам да је у политици, као, уосталом, и у спорту и животу, мотивација важна ствар, да треба веровати, позитивно мислити итд. Али ако се у том оптимизму претера, ствар лако може постати контрапродуктивна. Колико год желели, нећемо проћи кроз бетонски зид, нећемо се пуком вером у успех изборити са тешком болешћу итд. А у овом нашем случају то значи да се пароле “готов је”, “небитан је”, “Косјерић (Зајечар) је слободан”, “Изгубио је, само му то још нису јавили” и сличне од мотивационог фактора претварају у своју супротност, а некритичку еуфорију лако смењују депресија и малодушност. И не само то. Него у описаној еуфоричној атмосфери разни потенцијално умесни предлози (на пример, о упућивању захтева за изборе онда кад су протести на врхунцу, техничкој влади, или, недајбоже, разговору са представницима власти) бивају дочекивани на нож и одбацивани као “дефетизам”, а можда чак и “саучесништво” са режимом.
Радикализам без покрића
Саставни и неодвојиви пратилац описаног претераног и преурањеног оптимизма јесте површни радикализам без покрића. Он се манифестује посебно на друштвеним мрежама, али је са њих већ поодавно провалио у само срце и захватио мејнстрим српске опозиционе политике, и већ дуже време наноси немалу штету. Уместо рационалне анализе користи и штете, односно плусева и минуса за поједине одлуке, имамо својеврсну трку у екстремизму и такмичење у што радикалнијим тезама и потезима. И све већу нетолеранцију, нетрпељивост, па и агресију према свима за које се сумња са су скренули са “зацртаног” курса, или да нису довољно ревносни на њему.
“Шта ћете у скупштини?”
Питање “Шта ћете у Скупштини?” једна је од најактуелнијих и најпогубнијих импликација горе описаних феномена (тј. претераног оптимизма у комбинацији са површним радикализмом) и илуструје однос доброг дела опозиционе јавности према Скупштини и скупштинској борби. “Шта ћете унутра?”, “Изађите напоље међу народ”, “Седе ту само због плата и дневница (и скупштинског ресторана)”… Колико пута смо на разним местима и у разним ситуацијама могли чути овакве и сличне примедбе на рачун опозиционог присуства у Скупштини и оптужбе да тиме, заправо, “дају легитимитет”, па чак и “помажу Вучићу”. И опет: принципијелно гледано, много је озбиљних и оправданих разлога за бојкот ове и овакве Скупштине, под “равнатељством” СНС-а.
А масовно кршење пословника и Устава, уз пратеће систематско вређање опозиционих посланика и кршење њихових права, само су део тог подужег списка. И о томе, поред осталог, могу и лично да посведочим. Али, с друге стране, не рачунајући друштвене мреже и два кабловска ТВ канала, та Скупштина је практично једино место где опозиција може доћи до речи и – макар и пригушено – допрети до око две трећине грађана Србије који иначе немају прилике да их виде. А то није мали ресурс. Кад погледате списак најбоље оцењених опозиционих посланика у Скупштини, можете видети да се он, мање-више, поклапа са најпопуларнијим опозиционарима и то није сасвим случајно. Људи воле да погледају Скупштину, поготово када се у њој дешава нешто занимљиво – а што, опет, не мора нужно бити само нека фрка и обрачун – и то не важи само за “домаћице и пензионере”, као што то представља твитерашко јавно мњење. Али признајем да је чак и за мене, помало заведеног атмосфером на мрежама, био изненађујући податак да чак 76,4 одсто испитаника који су се изјаснили као опозициони (“против власти”) сматра да опозиција треба да учествује у раду Народне скупштине. Уосталом, и колеге који на своје канале каче наступе опозиционара кажу да су снимци из Скупштине по правилу међу најгледанијим.
Преувеличавање страног утицаја
“Ма, нема шансе да оде док га ови споља не пусте низ воду”. У политици су полуистине горе и опасније од чисте лажи. Јер, наравно да страни фактор има озбиљног утицаја у земљама као што је Србија. Али све сводити само на то – “довели га”, “одвели”, “пустили низ воду” – погрешно је и претерано. А притом лако постаје и савршени алиби и изговор за сопствени опортунизам и нечињење, односно седење и чекање да “неко” некога “скине” или “пусти низ воду”.
Вучићев режим збиља иде ка свом неумитном крају. Штета коју је направио у скоро свим сферама друштва – од националне политике до задуживања, владавине права, урушавања свих институција и етаблирања накарадног система вредности – велика је и тешко поправљива. И биће све већа што коначни одлазак буде више одлаган и пролонгиран. Какав ће тачно тај крај бити и како ће изгледати (насилно? мирно? нагло? уз развлачење и мрцварење?) нико не може са сигурношћу да предвиди. Али се са доста сигурности може рећи да би, уколико би ова “наша”, опозициона, тј. антирежимска страна успела да се ослободи барем неких од овде наведених и анализираних бољки, тај одлазак сигурно био бржи и извеснији.
Извор: Време
