Јасно је за сваког разумног човјека, без обзира ко он био: да црквица Светог Петра Цетињског, напаћене кости Владике Рада треба да буду враћене у његову капелу. То је једна од ствари које су толико јасне, као сунце кад огрије. Ту нема двоумљења. И што прије то схвати и друштвена заједница у Црној Гори и сви колико их има који су за то, то је боље. Јер, било би срамно за ово покољење да не опере ту срамоту са свог образа.
Гажења, унижења Ловћена као планине, гажења завјештања Владике Рада, скрнављење једног светог храма, подигнутог једном од највећих људи који су икада живјели у Црној Гори. Тога је Владика Раде био свјестан. Зато је и тражио да у његовом храму буде сахрањен. Огромна је била његова љубав према Светом Петру. Та чињеница Његошеве везаности за Светог Петра мало је истакнута. Нема Владике Рада без Светог Петра – то треба да буде јасно. Зато га је он као млад, малтене голобрад владика, прогласио за светитеља.
Не зато што се то њему хтјело, него зато што је његов стриц заиста био светац – то је цијела Црна Гора знала. А, с друге стране, да тиме најдубљу љубав и поштовање изрази према свом духовном оцу. Један од мојих прворазредних задатака је да својим присуством на Цетињу, колико могу, утичем благотворно, да стварам једну климу која је већ очевидно сазрела за тај повратак. Храм мора да буде враћен. Мора бити враћен кров Црној Гори. Црна Гора је остала без крова. Који је то домаћин који ће да живи у кући без крова?! Сем неко ко је изгубио памет…
Зато кажем: стварати климу у том правцу. У ствари, клима је ту већ створена, присутна, само треба то учинити на најбољи могући начин, без било каквог гњева… Јер, то што је било – било је. Али, треба то сада лијепо да се очисти. Ловћену треба вратити његово дјевичанство. Да. А то дјевичанство је неоствариво без црквице Светог Петра и без похрањивања у тој цркви моштију Владике Рада. Тек онда ће доћи до мира у души народа.
Овај је текст првобитно објављен (под насловом „Опрати срамоту“) у „Вапај Ловћена“, специјални додатак Дневног листа „Побједа“ од 9. марта 1991. године, а потом поново у књизи Митрополит Амфилохије (Радовић), Свети Петар II Цетињски пустињак и Ловћенски тајновидац, Светигора, Цетиње, 2017, стр. 372-374
