Док у цијелом свијету траже начин да се прикључе Трамповој побједи, само у БиХ траже начин да се прикључе Бајденовом поразу, истакао је у колумни за портал banjaluka.net правник Огњен Тадић.
Ово је најкраће објашњење политичких односа какве покушава да креира политичко Сарајево након Трамповог повратка на чело САД. Иако је такав покушај сам по себи нелогичан, па и сулуд, он има сасвим јасно објашњење. Нјегова генеза траје још од посљедњег рата, тачније од дана када је прокопан и пуштен у функцију тзв. Сарајевски тунел, а са тим и креирана нова политичка психологија сарајевске котлине. Наиме, Сарајлије саме са собом никада нису расправиле чињеницу зашто је врећа брашна коштала три до четири пута више на добрињској страни тунела у односу на бутмирску, иако је и са једне и са друге стране била тзв. Армија РБиХ.
Поготово нису разјасниле зашто им је то исто брашно јефтиније продавано када би га куповали од српских и унпрофорских црноберзијанаца. Е у недостатку те расправе и суочавања са прошлошћу и дан данас Сарајевом владају они који Сарајлијама објашњавају да се живот и даље одвија преко њима прескупих „тунела спаса“. Наравно, то више није онај тунел испод аеродрома, него мало другачији тунели који с времена на вријеме мијењају свој назив и облик – већ неко вријеме тунел носи име Мајкл Марфи, али и даље коштају прескупо (погледати Марфијево писмо Нермину Никшићу у коме му говори како да води Владу ФБиХ). Е због тога политичко Сарајево, док не види леђа Марфију, мора тражити начин да купи вријеме и учествује у Баједновом поразу умјесто у Трамповој побједи. У суштини, ради се о томе да ометају очекивану српску иницијативу према Вашингтону све док Марфи не оде из БиХ (не смију да га издају док је ту), а након чега ће они сами покушати да преузму иницијативу политичког Сарајева према новој администрацији у Вашингтону, од које ће тражити наставак исте политике према БиХ, Републици Српској и Србима. И нека раде шта хоће, то је њихов проблем. Питање је зашто би ико други, неко од нас, хтио да дијели њихову неповољну политичку судбину за коју су сами себи криви и да им помаже у томе да нам убацују клипове у точкове?
Опсада политичког Сарајева
Још мало о генези проблема. Централни дио Сарајева 1992. године нашао се у сасвим очекиваном и логичном окружењу, јер је већинско српско становништво од Пала, преко Лукавице, Илиџе и Илијаша, па назад до Пала, изашло испред својих кућа о одлучило да их брани. Тај сукоб између становника истог града Сарајева непоштено је назван “опсада Сарајева“ и приписује му се нехуман карактер. Ми више од тридесет година постављамо питање да ли би било хуманије то да је већинско српско становништво Лукавице, Војковића напустило своја насеља и тиме прекинуло тзв. опсаду или то да је политичко руководство Муслимана већ 1992. године прихватило споразум три народа и одустало од рата или га бар у разумном времену зауставило (да не говоримо о томе да се подударило да је у БиХ рат трајао све док мафија Сарајевског тунела из мадраца Сарајлија није отела и посљедњу заштекану њемачку марку и да би и у вези са том чињеницом неко некада требао дати објашњење)? На то питање са друге стране, а ни од странаца, не добијамо одговор.
Данас, више од тридесет година послије, политичко Сарајево поново се налази пред истим проблемом. Чињеница да је простор на коме већински живе Бошњаци окружен Републиком Српском, Србијом, Хрватском, остацима институција Хрватске Републике Херцег-Босне, а у ширем смислу и хришћанском ЕУ, православном Русијом и сада новом политиком САД, изврсна је прилика за данашње управнике Сарајевског тунела да својој престрашеној раји поново продају спас и то наравно по високој цијени. А страха не да има, него га има напретек. Уосталом, јутрошња скандалозна објава министра иностраних послова БиХ Елмедина Конаковића, а у којој поздравља наводни твит нове портпаролке Министарства иностраних послова САД, не схватајући да се заправо ради о твиту њеног претходника из Бајденове администрације, најбоље говори колики је страх политичког Сарајева од нове америчке администрације и колика им је жеља да добију икакву добру вијест са те стране.
Ефекат Латас
Многе муслиманске породице и дан данас проклињу Омер-пашу Латаса због тога што је побио или протјерао комплетну елиту тадашњих муслимана у БиХ. Обезглавио их је у тој мјери да се нису опоравили до данашњих дана (да су се опоравили онда би им неки други били министри, а не Елмедин Конаковић, Зукан Хелез и да даље не набрајам све до Раме Исака).
Нови односи у свијету који могу почети након закључења мира у вези са сукобом између Украјине и Русије, по политичко Сарајево могу имати исти ефекат као поход Омер-паше Латаса. Наиме, у политичком Сарајеву не постоји нити једна политичка снага, а да може добацити даље од Козије ћуприје. Тројка је у фронталном сукобу са сваком земљом Брикса, а као Марфијев продукт не осјећа се позваном ни код будућег Трамповог амбасадора у БиХ (изузев из формалних разлога). Колики је страх од будућег амбасадора говоре и вијести сарајевских портала којима се на тој функцији привиђа Олга Равасси предсједница америчке организације Срби за Трампа! СДА је свакако сама себи затворила врата на све стране, а на њене мање партнере не вриједи трошити ријечи. Страх у политичком Сарајеву је толики да се они боје да ће се потпуно промијенити улоге актера у БиХ и да ће им сада по захтјеву Срба бити увођене америчке санкције, баш онако како су по њиховом захтјеву биле увођене Србима. А разлога за то има и превише – везе са нарко картелима, везе са исламским тероризмом, корупцијом…
Босна и Херцеговина: Прича о два Сарајева, подјељена политиком, а спојена животом
Због свега набројаног спас виде у салто мортале промјени власти у институцијама БиХ. Мисле да ће брзинском измјеном представника Републике Српске у тим органима отјерати људе који би ефекат промјена у свијету пренијели у политички живот БиХ (боје се да би то било у корист Републике Српске), а довести људе које процјењују као мање опасне по себе и њихову визију БиХ. Одмах да напоменем, немам ништа против тога да у сваком одговарајућем тренутку долази до промјена представника Републике Српске у заједничким органима БиХ (и сам сам био дио тог процеса и када су ме смјењивали и када сам смијењивао друге), али у овом тренутку и то највјероватније по Марфијевој замисли, уклањати људе који коначно могу бити на потезу да покушају да добаце до Вашингтона, стварно нема никакве везе с интересима Републике Српске. Да је постојао приједлог опозиционих странака из Републике Српске да се представљање Републике Српске у заједничким органима БиХ оснажи широм коалицијом у којој би поред постојећих партнера били и представници садашње опозиције, е то би било легитимно и корисно. Било би то слика јединствених очекивања Републике Српске од будућих промјена у свијету и заједништва у имплементацији такве политике. Међутим, идеја да се уклоне Срби који су сада на реду да потегну „америчку“ карту код нове администрације стварно није у интересу нити Републике Српске. На крају крајева, није нити у интересу БиХ, јер шта је друго политика Републике Српске за коју се тражи подршка нове администрације, него поштовање онога што је потписано у Дејтону?
Нови амбасадор анте портас
Зашто се политичком Сарајеву жури да прије доласка новог америчког амбасадора у БиХ направи промјене у заједничким органима БиХ потпуно је јасно. Након таквих промјена новог амбасадора не би дочекали званичници БиХ који би говорили контра онога што покушава да представља и што противдејтонски ради Кристијан Шмит. Само није јасно какав је интерес Републике Српске у вези са тим промјенама? Због тога на овом мјесту могу навести само једну поруку, исту ону коју сам истицао док сам био политички активиста – ако критикујете Додика због онога што је радио у свом првом мандату у релацијама са странцима, онда не можете ви радити то исто двадесет и седам година послије њега и тврдити да радите праву ствар! Уосталом, ако се за тих двадесет и седам година није нашао начин да се расправе обостране грешке из 1998. године, онда се за наших живота никада и неће расправити, па је самим тим полемика о њима, посебно у тренутку када је цијели свијет пред великим промјенама, ништа друго него “село гори, а баба се чешља“. Од тога корист може имати само политичко Сарајево, укључујући и Кристијана Шмита. А то ваљда никоме нормалном из Републике Српске није циљ?
Републици Српској и свима нама са њом заједно, једноставно речено, није мјесто у Сарајевском тунелу и ако већ морамо бити у некаквим односима са политичким Сарајевом, онда то може бити само дејтонска БиХ? Шта би се десило уколико неко Републику Српске у усмјери у Сарајевски тунел потпуно је јасно. Једно вријеме, тобож коректно, представници политичког Сарајева паралелно би возили са новим представницима Републике Српске, а чим би отишао Марфи и чим би они видјели да им се отвара простор да самостално, без Срба и Хрвата, улете у комбинације са новом админстрацијом САД на штету Срба и Хрвата, брже боље би претекли представнике Републике Српске, оставили их иза себе, намагарчили, а вјероватно убрзо након тога и лобирали да им се као и свим претходним Србима уведу санкције. Ко то не види, тај је залутао у политику БиХ.
Извор: рт рс
