U Pariz sam stigao u proleće osamdest pete. Utekla mi je mlada. Mica Slikarica. Bili smo kod mene u Bijelom Polju, jedva da smo se poznavali. Otišli smo da dočekamo Novu godinu. Ona je bila magistar slikarstva, a ja propali student filozofije koji je objavio dve knjige, pa se posle toga propio. Nisam imao stan, nisam imao para, nisam imao posla, nisam imao ništa. Ali je ona rekla da sam lep kao grčki kurosi i pristala da krene sa mnom u Bijelo Polje.
Majka je htela da me oženi po svaku cenu. Otac isto. „Hoćeš li da se udaš za mene?“, pitao sam je. „Jel me voliš?“ „Naravno da te volim“ „Onda hoću.“ Majka je zapjevala: „Ko se ne bi veselio kad se Nešo oženio.“ Skupili su se komšije i rođaci. Svi sa zdravicama. Meni je bilo bitno da mogu da pijem, a razlog se uvek nađe.
Dala joj je sat, koji joj je poslala tetka iz Amerike, i nakit od ćilibara koji joj je donio otac iz Rusije. Sutradan smo obilazili rođake. Ona je naslikala portret babe Ikonije. Pomuzla joj kravu. Bila je gazdinska kći iz sela Dublja kod Svijanca. Đurđijanka. Nikad o tom čudnom narodu Đurđijancima nisam ništa saznao. Sem da su negde sa obronaka Karpata. „Kakav je ovo diplomanta“, rekla je moja baba, iako je dobro znala da se kaže diplomata. Onda me odvela u Dublje. Bio sam pun love. Ćale joj je dao poslednji štek. Pare sam joj normalno odmah uzeo čim smo ušli u voz.Trebalo mi je za vagon restoran.
Tamo mi se nisu obradovali. Imali su nameru da Micu udaju za gazdinskog sina. U Beogradu je živela u vešernici na Labudovom brdu. Dugo nismo imali toalet, pa smo kenjali u novine po mraku izbacivali govna u kontejner. Došli su da nas obiđu moj otac i majka. Doneli ondašnjih hiljadu maraka. I još toliko u dinarima. Majka je bila užasnuta. Zar tu da joj se rađaju unučad? Iznajmili su nam na Žarkovu sa ogrobnom sobom koja je trebalo da joj posluži kao atelje. Praznu sa samo jednim krevetom. Nismo noćili nijednu noć u njemu. Sutradan je zbrisala za Pariz, a ja u Poslednju šansu. Tu sam sreo Grobarova. Grobarov je bio slavan u Beogradu, jer se pričalo da se ispišao Francuzima na Večnu vatru, zbog čega su ga zatvorili u ludnicu iz koje je jedva nekako izvukao neki naš diplomata Leon Davičo.
To je bila dovoljna preporuka da sa njim krenem za Pariz.I on je imao neki novac. Nije imao dece i štedeo je pare da sa svojom tadašnjom devojkom Vericom Tuborg proba veštačku oplodnju. Kad je Ambro pesnik čuo da smo krenuli za Pariz danima nas je tražio po „Malom Parizu“. To bi možda nekom i bilo dovoljno novca, ali mi smo do Zagreba pola popili. U Zagrebu smo nastavili. Na granicu Švajcarske Francuske smo stigli sa jednim frankom za telefon. Tu su nas skinuli sa voza. U policijskoj pratnji vratili za Lozanu gde smo na stanici utekli švajcarskoj policiji. Našli smo u Lozani neku srpsku kafanu koju je držao bivši blagajnik sekcije za puteve iz Titovog Užica. Bilo je ića i pića, a pred fajront nas je preko nekog malog graničnog prelaza njegova kelnerica uvela u Francusku.
Odbeglu mladu sam pronašao, ali sam se na jednom otvaranju izložbe upoznao sa dve bliznakinje, sendvičare, polu Irkinje-polu Filipinke. Ljubav je bila trostrana. Na prvi pogled. Posle dva meseca vratio sam se u Beograd. Posle nedelju dana pojavile su se i one u „Kolarcu“. „Kako ste me pronašle?“ „Pitale smo konobare na stanici gde sede pisci koji vole da piju.“ Naveče je moja gazdarica pitala gde ćete spavati. Imao je samo jedan krevet.
„Zajedno.Tako smo navikli. A i pokojni drug Tito je tako voleo!“ Pravio sam zazubice svima u Šumatovcu ljubeći se malo sa jednom, malo sa drugom.
Neko je dojavio mom ocu da sam se vratio u Beograd. Došao je u Beograd da me vodi u treznilište. Tako smo zvali moje prinudne boravke u Bijelom Polju. One su otišle za Dubrovnik, a ja duboko nesrećan i slomljenog srca sa tatom u treznilište.
Nebojša Jevrić
Izvor: IN4S
